NaslovnaRAZONODAAnastasija je radila kao dadilja u Švajcarskoj

Anastasija je radila kao dadilja u Švajcarskoj

Anastasija Sadovska iz Rusije pronašla je posao kao dadilja u Cirihu, a objasnila je i kako se deca u Švajcarskoj vaspitavaju, kakav odnos imaju sa roditeljima, kao i koje su prednosti i mane, a prenosi Yumama.

– Rođena sam u malom sibirskom selu, ali sam se pre nekoliko godina preselila u veličanstveni i kišni Sankt Peterburg i postala dadilja. Za 1,5 godinu rada upoznala sam mnogo dece, najduže sam radila u istoj porodici i čuvala devojčicu. Kada sam stigla, imala je samo dva meseca. Moglo bi se reći da sam je odgajila.

foto: Profimedia

Vremenom je shvatila da želi da vidi kako ljudi žive u drugim zemljama.

– Počela sam da proučavam sajt sa oglasima za potragu za dadiljama. Gotovo odmah sam naišao na konkurs “Dadilja u Cirihu”. Poslala sam svoju biografiju, prvo sam prošla intervju sa agentom, zatim sa majkom: njenoj 9-godišnjoj ćerki je bila potrebna dadilja. Žena se bavila finansijama u banci, često je letela na poslovna putovanja širom sveta. Svidele smo se jedna drugoj, spakovala sam kofer i otišla u Švajcarsku.

Deca, Mama, Dadiljafoto: Profimedia

Mama i devojčica su govorile ruski. Devojčica je išla u rusku školu i naučila tri jezika: ruski, engleski i nemački. Kod kuće je njen govor bio mešavina sva tri. Mogla je da počne rečenicu na ruskom, da ubaci par nemačkih reči i završi sve na engleskom.

– Ali sam to lako razumela. Na ulici, sa komšijama, u školi sa nastavnicima ili sa trenerima u sekcijama – uvek sam pričala engleski i sa svima nalazila zajednički jezik. Nikada nisam imala hitnu potrebu za švajcarskim nemačkim.

devojčica, crtanje, slikanjefoto: Profimedia

Ovako izgleda njen radni dan.

– Moj standardni radni dan je izgledao ovako: budim se u 7:30, obučem se, spremam doručak, jedem sa devojčicom. U 8:05 izlazimo iz kuće, a u 8:12 je voz. Dovedem dete u školu , onda mogu da radim svoj posao ili da radim neke kućne poslove. Svaki dan je devojčica imala drugačiji raspored. Posle časova sam je vodila na časove klavira ili u sportsku sekciju, pa smo radili domaći. Vikendom smo uvek šetali, često išli u centar grada ili u kupovinu – u susednu Nemačku. Trebalo je da imam jedan slobodan dan u nedelji i uvek sam se trudila da tog dana negde odem, po mogućstvu u susednu zemlju: Italiju, Francusku. Otišla sam da radim sa turističkom vizom tri meseca, a za to vreme sam imala dva manja odmora, kada su majka i ćerka odletele svojim poslom. Prvi put sam došla u Rusiju na dve nedelje, drugi put sam putovala po evropskim zemljama 10 dana.

majka, sin, šetnjafoto: Profimedia

Bilo je dana kada je devojčica ostajala u školi od 8 do 18, pa je jedva viđala. Ali bilo je i vikenda kada se danima nisu rastajale.

– Prema mojim zapažanjima, deca u inostranstvu su slobodnija. Ne mogu to da objasnim, možda je cela stvar u tome da u Švajcarskoj roditelji uživaju u životu, dok u mnogim zemljama preživljavaju, a deca to osećaju, ponašaju se u skladu sa tim. Švajcarski roditelji čine sve da dete bude srećno. Ako želi da legne na pod u belom odelu, da sisa palac ili da skače punom brzinom na javnom mestu, niko ga neće zaustaviti: “Ne, prljavo je!”, “Svi gledaju u tebe” i tako dalje – to u rečniku roditelja iz Švajcarske skoro da ne postoji.

deca, detefoto: Profimedia

Sa 5-6 godina, roditelji posebno počinju da opterećuju decu. Devojčica koju sam čuvala išla je na plivanje, tenis, kung fu, klavir. Imala je širok spektar hobija, a sve to na predlog majke. Propuštanje časova je bilo neprihvatljivo. “Ti više nisi beba”, rekla je njena majka. “Radimo za rezultate.” Isti ritam života bio je u svim drugovima mog odeljenja, u komšijskoj deci. Nije bilo toga da je neko samo otišao u školu i to je to. Svako je imao nekoliko sekcija, najčešće sportsku i nešto kreativno.

učiteljica, učenik, školafoto: Profimedia

Pored toga, nema žurbe da postanete roditelji. Kasni porođaji su uobičajeni. Prvo karijera, putovanja, pa deca – onda.

– Majka kod koje sam radila rodila je sa 40 godina. Međutim, često se dešavalo da devojčica ima napade besa i histerije. Moja devetogodišnja devojčica je često udarala pesnicama svoju majku. Majka je napravila uplašeno lice, stisnula se i samo stajala. Kada sam prvi put videla ovu scenu, pokušala sam da intervenišem, odvela dete u stranu, rekla: “Šta radiš, ovo ti je majka, ne možeš da je udaraš!” Zatim je usledio razgovor sa majkom, ali devojčica nije promenila svoje ponašanje, a ni majka u takvim situacijama. Onda sam shvatila da ne treba da se mešam.

roditelji, deca, mobilnifoto: Profimedia

Jednom je devojčica pokušala da se obruši i na nju.

– Zaustavila sam je i rekla: “Ne smeš to da radiš sa mnom.” Jecala je, pala na pod, počela da tuče rukama u pod dok histeriše. Mama je dotrčala na buku. Objasnio sam joj da ne dozvoljavam nikome da me bije. Nije se ponovilo. Sve kazne sam uskladio sa majkom. Nije bilo dozvoljeno nikakvo fizičko dejstvo i to je u skladu sa mojim uverenjima. Ja sam protiv fizičkog ili moralnog ponižavanja deteta. Jedina opcija je pregovaranje, ponekad možete striktno pogledati, povisiti ton, ali ni u kom slučaju vikati. Devojčica je bila zavisna od telefona, a njena majka je manipulisala ovim : “Ako se ponašaš loše, nećeš dobiti telefon.” Mnogo puta je pokušavala da me uvuče u ove telefonske igrice, ali sam odmah rekla da neću učestvovati u ovom ratu. Bilo je takvih histerija!

(Kurir.rs/Yumama/Naj žena)

Kurir

Source link

POVEZANI ČLANCI

Najnovija ažuriranja