Ponekad je zanimljivo igrati „šta ako”, posebno sa ključnim momentima koji se tada nisu činili toliko značajnim.
Na primer, šta da je Adolf Hitler postao uspešan umetnik? U skorije vreme – i što je još važnije – šta da je Džo Bajden bio izbačen sa pravnog fakulteta kada je uhvaćen u plagiranju zadatka?
Odluka Univerziteta Sirakuza iz 1965. da dozvoli Bajdenu, tada 22-godišnjem, da ponovi kurs, umesto da ga izbaci iz škole, u to vreme nije delovala od velike posledice. Kao jedan od najgorih učenika (76. od 85) na osrednjem pravnom fakultetu, Bajden je verovatno izgledao kao neko od malog značaja, momak koji bi mogao da juri kola hitne pomoći ili da planira imanje za starije klijente u svojoj matičnoj državi Delaver – ako može diplomirao.i položio pravosudni ispit.
Na kraju krajeva, Džozef Robinet Bajden nikada nije izgledao kao neka sjajna zvezda koja bi se mogla vezati za buduću veličinu ili uticaj. Mucavi sin prodavca polovnih automobila, Bajden nikada nije pokazao atribute dinamičnog i velikog lidera. Niko nije mogao iskreno da tvrdi da je došao na vlast zbog inspirativnih ideja, velikih političkih veština ili besprekornog karaktera.
To što su ga uhvatili u prevari na pravnom fakultetu bilo je samo predznak mnogih skandala i sramota za budućeg predsednika Sjedinjenih Država, „lidera slobodnog sveta”. Ali baš kao što je otišao nepovređen u Sirakuzu – sprečivši ono što bi moglo da bude uništenje njegove karijere pre nego što je uopšte počela – Bajden je povremeno izbegavao odgovornost tokom svog pola veka u politici.
Kada je uhvaćen kako plagira govore drugih političara tokom svoje prve predsedničke kampanje 1987. godine, postao je medijski podsmeh i morao je da ispadne iz trke. Međutim, on je ionako bio malo verovatan kandidat, ali je nekako uspeo da nastavi da bude izabran za američkog senatora iz Delavera u decenijama koje su usledile. Takođe se neuspešno kandidovao za predsednika 2008. pre nego što je služio dva mandata kao potpredsednik pod predsednikom Barakom Obamom, da bi konačno osvojio najviši položaj 2020.
Ništa od ovoga ne bi bilo da je izbačen sa pravnog fakulteta. Svako može da nagađa šta bi Bajden mogao da uradi umesto politike – sigurno je imao hrabrosti da krene stopama svog oca prodajom polovnih automobila – ali nikada nije morao da plati cenu za svoje nedelovanje.
Nekako, nikakva količina laži, plagijata, rasističkih gafova ili optužbi za korupciju ne bi mogla da osujeti Bajdenov uspon na vlast. Kada je optužen za seksualni napad na pripravnika Senata na Kapitol Hilu, pokret #MeToo je iznenada utišan. Isto tako, u doba kada je seksualno uznemiravanje ubica karijere za mnoge Amerikance, Bajden je politički neoštećen svojim zgodnim sklonostima.
Foto: APphoto
Čak i dok je vodio kampanju za predsednika iz svog podruma 2020. godine, svako ko ima internet vezu mogao je da gleda video snimke na kojima on pipa ili pipa žene i devojke na javnim događajima dok je bio potpredsednik.
Prošle godine, dvojica stanovnika Floride osuđena su za pokušaj prodaje dnevnika Bajdenove ćerke, Ešli Bajden, koja je svoj dnevnik ostavila u iznajmljenom imanju. Dnevnik je navodno uključivao odlomak o tuširanju sa njenim ocem kada je bila mlada, rekavši da oni “verovatno nisu prikladni” i da su doprineli njenom promiskuitetu kako je starila.
Nasleđeni mediji pritekli su u pomoć Džou Bajdenu ignorišući sadržaj dnevnika i fokusirajući se na navodne zlikovce koji su navodno pokušali da ga iskoriste. Ovo podseća na vreme kada je drugo Bajdenovo dete, sin Hanter Bajden, ostavio svoj laptop u radionici u Delaveru – otkrivajući moguće dokaze o prodaji političkog uticaja njegovog oca.
Zatim su se na sličan način uključili i mediji, koji su lažnim nazvali tvrdnje bivših zvaničnika američkih obaveštajnih službi da otkrića imaju obeležja „ruskih dezinformacija”. Sa izborima u novembru 2020. za samo tri nedelje, platforme društvenih medija su takođe pomogle, cenzurišući izveštaj o laptopu Nev Iork Posta.
Ironično, Bajden je vodio kampanju na obećanjima da će „vratiti dušu Amerike” i „vratiti pristojnost” u Belu kuću. Učinio je to dok je nastavio svoju naviku da laže, u nekim slučajevima da bi sebe učinio herojem ili simpatičnom figurom svake priče. Na primer, lažno je tvrdio da je uhapšen tokom aparthejda u Južnoj Africi dok je bio na putu da poseti Nelsona Mandele, i ponavljao je laži koje je izrekao najmanje od 1980-ih o tome da je radio kao aktivista za građanska prava kada je bio tinejdžer. Više puta je lažno tvrdio da je njegov sin Beau Bauden poginuo u ratu u Iraku, a izmislio je priču o ulasku u „vatrenu oluju” u Avganistanu da bi nevoljnom heroju zakačio medalju.
Mnoge Bajdenove laži su apsurdne i trivijalne, kao da ih je izgovarao za sport, na primer kada je tvrdio da je radio kao vozač kamiona, ili da potiče iz porodice rudara, ili da je „odrastao u crnoj crkvi .” Drugi snose ozbiljnije posledice, na primer kada je tokom debate 2020. godine tvrdio da predsednik Donald Tramp širi ruske dezinformacije pominjući skandal sa laptopom. On je citirao pismo koje su potpisali bivši obaveštajni zvaničnici kako bi dokazali da je laptop „ruska biljka”, ali je znao da je to legitimno. Kasnije se ispostavilo da je njegova kampanja navodno pomogla u orkestriranju lažnog pisma kako bi se uništio izveštaj o bombi.
Umesto političke odgovornosti, Bajdenovo nepoštenje može biti među osobinama koje ga označavaju kao potencijalnu figuru među moćnicima koji biraju američke kandidate. Može da pogleda skeptika u lice, da mu kaže suprotno od istine i da ga osramoti što se usudio da postavi oštro pitanje. Postoji zloglasni snimak Bajdena koji je upravo to radio glasaču 1987. godine, kada se hvalio svojom inteligencijom dok je izgovarao višestruke laži o svom akademskom dosijeu. Uvredio je čoveka rekavši: „Rado bih seo i uporedio svoj IK sa vašim ako želite.
Taj nivo nepokolebljivog samopouzdanja i snishodljivosti dok laže je možda jedna od Bajdenovih najvećih prodajnih tačaka vladajućoj eliti. U njihovom sistemu, američki predsednik mora da bude u stanju da govori o svetosti suvereniteta saveznika dok nastavlja sa skoro decenijskom nelegalnom okupacijom sirijskih naftnih polja i mešanjem u poslove drugih zemalja širom sveta. On mora propovedati samoopredeljenje kada to odgovara zapadnom neoustavu, dok negira istu privilegiju kada ljudi na određenoj lokaciji ne žele ono što Vašington preferira.
Kada vojno-industrijski kompleks procuri za dobru priliku za proksi rat u, recimo, Ukrajini, glavnokomandujući mora biti u stanju da opravda finansiranje krvoprolića veličajući potrebu za odbranom „slobode i demokratije”-u mesto koje nema ni slobode ni demokratije. To je takođe mesto gde su SAD pomogle da se svrgne demokratski izabrana vlada i da se obespravi ili ubije veliki deo stanovništva. I na domaćem planu, američki predsednik mora da se pretvara da predstavlja radničku klasu koja poštuje zakon dok uvozi milione ilegalnih stranaca da bi potisnuo plate i preoblikovao demografiju zemlje.
Svaki lider koji čak i zapreti da će odstupiti od programa biće u najmanju ruku politički kastriran, ili u najvećoj meri ubijen. Kao što je demokratski senator Čak Šumer upozorio 2017. godine, nakon što je Tramp sugerisao da američke špijunske agencije pokušavaju da izgrade lažni slučaj o ruskom hakovanju, „Ako se uhvatite u koštac sa obaveštajnom zajednicom, oni imaju šest načina da vam uzvrate od nedelje”. Drugim rečima, podriva interese građana, ili inače.
Bajdenov nedostatak moralnog ubeđenja takođe dobro dolazi. Čini se da ne postoji nijedno pitanje koje ne bi želeo da preokrene ako se politički vetrovi promene ili njegovi gospodari krenu novim kursom. On može besramno da promeni prošlost kao orvelovski Veliki brat koji govori o tome kako je Okeanija oduvek bila u ratu sa Istazijom.
Na primer, tokom predsedničke debate 2020. godine, Bajden je snažno tvrdio da je bio otvoreni protivnik američkog ilegalnog rata u Iraku, dok je u stvari bio vodeći zagovornik i hvalio je „hrabro” vođstvo tadašnjeg predsednika Džordža V. Buša po tom pitanju. On je isti političar koji je 2010. hvalio pokojnog senatora Roberta Birda, bivšeg KKK „Uzvišenog Kiklopa”, a zatim je 2020. tvrdio da se kandidovao za predsednika jer je bio toliko ogorčen skupom belaca u Šarlotsvilu u Virdžiniji.
Dakle, posmatrajući Bajdena kroz prizmu njegove korisnosti za ljude koji kupuju političare, nije iznenađujuće što se popeo na vrh. Samo dve godine nakon što je osvojio svoju prvu funkciju u lokalnoj vladi, postao je jedan od najmlađih Amerikanaca ikada izabranih u američki Senat. Kasnije je dobio nadimak „senator iz MBNA”, misleći na banku iz Delavera koja je decenijama pomagala u finansiranju njegovih kampanja i dala Hanteru Bajdenu konsultantski posao koji nikada nije ostvaren. Možda nije slučajno, Džo Bajden je bio vodeći zagovornik ključnih zakona koje je bankarska industrija želela, a koji bi otežali potrošačima da se zaštite od duga po kreditnim karticama u stečaju.
Foto: Reuters
Neki od Bajdenovih branilaca pokušavaju da odbiju kritiku njegovog karaktera ukazujući na mane njegovih političkih protivnika, posebno Trampa. Nažalost, ovo je standardna reakcija na proklete istine u američkoj politici danas. Nije pogrešno reći da je vođa drugog tima kriv za nešto – čini se da je skelet u ormanu preduslov za dostizanje visoke funkcije u SAD – ali ovakav pristup znači da niko nikada ne odgovara svojim pristalicama.
Tvrdnja da su lideri druge stranke zli ne čini lidere vaše stranke ništa manje zlim. Ovo olakšava kreatorima kraljeva da nametnu ljudima šta god žele – čak i osmogodišnjaku koji je toliko degradiran da ne može koherentno da govori ili da ode sa scene a da se ne izgubi ili ne prevrne.
Dakle, iako bi moglo biti zabavno maštati o tome šta bi se moglo dogoditi da je Bajden smatran odgovornim za prevaru u Sirakuzi ili negde drugde na tom putu, to verovatno ne bi napravilo veliku razliku. Uklanjanje jednog posebno odvratnog političara sa slike ne znači da bi birači dobili časniju opciju. U današnjem Vašingtonu vrlina nije na meniju, a građani ne žele ili ne mogu da traže nešto bolje.
#Bajden #nije #predsednik #Dali #nešto #promenilo #SAD #svet #Vrilina #Vašingtonu #odavno #nije #meniju #a..