Upoznati stari zanat za koji mlade generacije nisu ni čule i gledati na delu veštog majstora u tom poslu prava je avantura. A da bi se upoznao vunovlačar, majstor koji na mašini prerađuje vunu i priprema je za dalju obradu, mora se prevaliti i popriličan put do sela u kojem još ima ovaca. Baš zato što je u selima smanjen broj ovaca i ovih majstora je sve manje. Sada se vunovlačari, u Srbiji, jedva mogu izbrojati na prste jedne ruke.
Selo je nekad imalo gotovo 500 kuća i retko koja da nije držala ovce.
Jedna od radnji vunovlačara, koja još preživljava, nalazi se u homoljskom selu Osanici, u domaćinstvu Živojina Jovanovića.
U Homolju sve manje posla za vunovlačara
Osanica se nalazi u Homolju. Do sela vodi put kroz živopisnu Gornjačku klisuru, koju je reka Mlava usekla kroz kameno stenovito srce Homoljskih planina. Od manastira Gornjak dobro urađeni asfaltni put dovodi nas do sela okruženog brdima Kulma, Vranj i Strnjak.
Oprana vuna
Majstor Žika dočekao nas je ispred kuće na početku sela. Samo što je stigao sa salaša gde, sa suprugom, boravi do kasno u jesen.
Vodi nas do radnje, smeštene u dograđenoj šupi u gornjem delu dvorišta.
Doneo je opranu vunu kako bi pokazao kako mašina radi. Pomagao mu je unuk Saša, učenik srednje tehničke škole u Žagubici.
Živojin objašnjava da je prva faza rada priprema vune na maloj mašini, koju zovu darak. Na njoj se vuna grubo raščešlja i pripremi za vunovlačenje. Tako spremljenu vunu unuk Saša, iz korpe, rastresito pušta na valjke koji vunu vuku kroz mašinu i obrađuju je. Na drugom kraju deda Žika prerađenu namotanu vunu skida sa šipke i uvija u kudelju od koje se kasnije dobija predenjem konac.
Prvo češljanje
I to bi bila sva veština. Priznaje i sam majstor da posao nije nešto posebno težak, ali je pun prašine.
Posle toga ide kafa, rakijica i razgovor s majstorom u toploj sobi porodičnog doma. Na nogama majstora su vunene čarape. Ne skida ih ni zimi ni leti. Zimi nosi dva para, a leti jedan. Niti mu je zimi hladno, niti leti pretoplo. A noge mu se nikad nisu oznojile.
I priča kako se nekad od vune i ovaca nije loše živelo.
– Nikad nismo imali mnogo ovaca, jer nismo imali veliko imanje. Držali smo po petnaestak brava da nam čiste korov oko imanja. Selo je nekad imalo gotovo 500 kuća i retko koja da nije držala ovce. Ko je šezdesetih godina imao vunovlačaru, taj je bio gazda. Imao je posao i danju i noću. U oktobru i novembru mašine nisu stajale, a ova moja sad samo sakuplja prašinu – iskren je majstor.
U oktobru i novembru mašine nisu stajale, a ova moja sad samo sakuplja prašinu
Mašinu je kupio 2000. godine od deda Stanoja iz susednog sela Ribara.
– On više nije mogao da radi, a ja sam uvek želeo da je imam. Šezdesetih godina mašina je bila mnogo skupa. Neko je prodavao njivu, a neko više volova da bi je kupio. Ali, kada sam kupio mašinu, već nije bilo posla s vunom. Sela su počela da se gase, ljudi su krenuli u gradove na državne poslove i u inostranstvo. Te 2000. godine izradio sam oko 300 kilograma vune, a kasnije sve manje i manje. Sad jedva da izradim do tridesetak kilograma vune. Mašinu čuvam, ali jedva da sam je isplatio za sve ove godine od kada radim – priznaje majstor Žika.
Saznajemo i da su prve mašine u susednom Ribaru i Krepoljinu radile na vodu, a tek kasnije su prerađene da mogu da rade i na struju.
Pakovanje u kudelju
Jovanović pamti i svoj prvi susret s vunovlačarom. Bilo je to, stvarno davne, 1977. godine u selu Milanovcu. Stari majstor mu je, seća se, ponudio da kupi mašinu, ali je za njega tada bila previše skupa. Ali, ovladao je zanatom.
Nekada je selo imalo i nekoliko hiljada ovaca pa je ovaj zanat bio jedan od najunosnijih. Sad je u selu ostalo manje od 150 ovaca, tako da mašina veći deo vremena ne radi.
Vuna stiže sa Zlatibora
I vuna mu dobrim delom stiže sa Zlatibora. Vunu mu donose opranu i osušenu. Najbolje se ošišana „sirajiva” vuna pere posle šišanja na potoku i reci, bez ikakvog deterdženta i hemikalija.
– Od oprane vune ne otpada mnogo, oko desetak odsto. A cena za obradu nije skupa, oko 300 dinara po kilogramu – priča naš domaćin.
Za jorgane, ćilime, džempere
Od nje se kasnije dobijalo u valjavici sukno, jorgandžije su šile jorgane, a žene su rukom prele konac od koga su tkale ćilime, plele vunene prsluke, džempere i čarape.
Otkriva nam majstor još jednu tajnu: sirova, neoprana vuna odličan je lek za uboje. Previja se na bolno mesto, odakle izvlači otok i bol. I danas se čuva pomalo neoprane vune, zlu ne trebalo.
#imao #ovce #bio #gazda