Ima čovek svoje i spoljašnje i unutrašnje lice. Nisu ona nezavisna jedno od drugoga. Spoljašnje lice vidi svet. Unutrašnje lice vidi čovek.
Čovek sebe najbolje poznaje. U tajnu njegovu uspevaju da proniknu samo oni koji su mu bliski, koji nastoje da ga što bolje upoznaju. Mogu samo donekle da dokuče; niko ne može do kraja da dosegne. Ne može ni majka, ni njegova „druga polovina”, niko… Jer, svaki čovek je osobeno biće. On iz „tajne” svoje osmišljava put života svoga. Zato što svako mora imati svoj put.
Unutrašnje lice čoveka je njegov karakter – uslovljen onim čemu je on posvećen, čemu teži i čemu se nada. To je odraz njegovog duhovnog bića. Ali, ono ne ostaje nevidljivo, ono se projavljuje i kroz spoljašnje lice čoveka, a unutrašnje i spoljašnje lice čoveka pokazuju – ličnost.
Kakva vera, takva nada
Čoveka vodi njegovo duhovno biće. Čovek ide dalje zato što se nada. A nada se zato što veruje. Kakva vera, takva nada. Vera vodi u znanje, a znanje u ostvarenje. Vera je temelj nade.
Čovek živi u nadi, koja ga nosi kroz život. Ukoliko izgubi nadu, on pada u očajanje, a očajanje vodi u smrt. Platon zapisuje: „U svakom od nas je očekivanje koje zovemo nada.” A njegov učenik Aristotel kaže: „Nada je san budnog čoveka.”
Uvek se nečemu nadamo, bili toga svesni ili nesvesni. Nadanja naša bivaju posebno izražena kada smo pred nekim novim početkom, kada se nađemo pred kakvim izazovom, kada preduzimamo neko važno delo, kada stupamo u nešto novo…
Ljudi ne otkrivaju uvek svoja nadanja. Ali zna se da ima povoda i situacija kada svaki čovek ima neku svoju nadu. Tako je, recimo, prilikom rođenja deteta, prilikom sklapanja braka, prilikom polaska na neki važan put i prilikom preduzimanja kakvog važnog životnog poduhvata.
Ima čovek nadanja i nevezano od tih krupnih povoda i događaja.
Nadanja su čovekove niti u vremenu. Zato je postalo uobičajeno da se ljudima za svaku novu godinu poželi ono do čega je njemu najviše stalo, za šta se pretpostavlja da se i on sam tome nada. Iskazanim željama bližnjih, u čoveku se potkrepljuje nada. Razumnog čoveka nada podstiče da se potrudi da bude – bolji čovek. Takav čovek svoje nade u novoj godini potkrepljuje obnavljanjem sebe. U novoj godini on vidi najpre sebe „novog”, pa tek onda ono novo čemu se nada.
Nada se definiše kao stav poverljivog iščekivanja nečega za šta se veruje da se može ispuniti. To je uverenje da može doći do ostvarenja cilja kojem se teži.
I vera i nada su urođeni dar čoveka. Jer, one nose i vode čoveka. Bez njih čovek bi ostao u čamotinji, i brzo iščezao iz ovoga sveta. Dete, otkad se rodi, iako toga verovatno nije svesno, ima nadu; širi ručice i guče da bi ga majka uzela i nahranila. Traži, nadajući se da će dobiti.
Crkva pravoslavna ustanovila je praznik: Svete mučenice Vera, Nada i Ljubav i majka im Sofija (30/17. septembra), u spomen na majku i tri njene ćerke, koje su živele u Rimu za vreme vladavine cara Adrijana. Majka je ćerkama imena nadenula po trima hrišćanskim vrlinama. A i njeno ime ima značenje jedne od najvećih vrlina – mudrost. Sve tri ćeri (Vera – 12, Nada – 10 i Ljubav – 9 godina) 137. godine pred zločestivim carem nepokolebljivo, po cenu (zemaljskog) života, ispovedale su veru u Gospoda Isusa Hrista. Zbog toga su, pred očima majke svoje, posle mučenja, posečene mačem. Sofija, mati njihova, tri dana nakon toga skončala je na njihovom grobu.
Tako su krvlju i žrtvom njihovom potvrđene temeljne i najviše ljudske, hrišćanske vrline: vera, nada i ljubav, vođene mudrošću.
Od tih vrlina plete se najlepši venac koji čovek može zadobiti.
Dok je sveta i veka, ima nade. Samo treba uvažavati prilike u kojima se nađete. Otuda kod Bugara poslovica: „Ako ti se zemlja ljulja, drži se za nebo.”
Ako si s Bogom, čega se bojiš
Čovek oseća da je sam za sebe slab, kako Njegoš reče, „jedna slamka među vihorove”, trun jedan u vasioni. Pa stoga traži oslonac. Za duhovno prosvetljenog čoveka to je, pre svega, Bog. Zato patrijarh srpski Pavle kazuje: „Ako si sa Bogom, čega se bojiš; ako nisi s Bogom, čemu se nadaš?!”
Nada je uslovljena psiho-fizičkim i mentalnim stanjem čoveka, nadasve njegovim duhovnim uzrastom. Mlad čovek žudi da se ostvari u životu; nošen mladalačkom energijom, on razmišlja kako da ostvari ono što želi; njegove misli više su zaokupljene traženjem puta i iznalaženjem prilika koji će mu omogućiti dolazak do cilja, nego preprekama na tom putu. Kod starijih ljudi, s nagomilanim iskustvom, koji se približavaju kraju životnog puta, izraženiji je strah – strah od nepoznatoga.
Otuda ovakvo zapažanje: Mlad čovek se nada, star čovek strahuje.
A i kad strahuje, čovek se nada.
#Uvek #ima #nade