Pripreme za obeležavanje Božića u mnogim domovima se privode kraju. Badnjak, česnica, prebranac, i drugi elementi kojima se obeležava ovaj praznik tradicionalno su prisutni. Ipak, mnogobrojni tradicionalni, magijski rituali koji su krasili ovaj praznik danas ili ne postoje, ili postoje samo u tragovima.
„Božić, kao jedan od najvećih hrišćanskih praznika, u sebi ima više običaja, ritualnih radnji, verovanja koji su nastajali u raznim vremenskim periodima, ne samo u hrišćansko doba. Kod našeg naroda se u obeležavanju božićnih običaja vide jasni tragovi nekih starijih verovanja poput paganskih, staroverskih… Teško je precizno odrediti šta datira iz kojeg perioda, ali je zbog toga božićni ciklus običaja veoma živopisan”, objašnjava za „Politiku” etnolog Saša Srećković, savetnik u Etnografskom muzeju.
Proslavljanje ovog praznika skoncentrisano je na Badnjoj večeri i samom Božiću, mada pripremne radnje počinju ranije – spremanjem kuće i obavljanjem drugih zadataka.
„Jedan od glavnih simbola i smisao Božića jeste da se bar jedan dan u godini okupi, pre svega uža ali i šira porodica. U današnje vreme članovi mnogih porodica žive u različitim mestima, pa i državama i Badnje veče je prilika da se u miru i slozi okupe”, napominje Srećković.
Stari običaji povezani sa Božićem danas gotovo da ne postoje, a njihovi tragovi sačuvani su samo u geografski izolovanim i istorijski kompaktnim zajednicama, poput nekih planinskih sela. Ipak, kako objašnjava naš sagovornik, lepota verskih tradicija je što svako mesto ima neku svoju specifičnost u obeležavanju praznika i to Božiću daje živopisnost i lepotu.
Među osnovnim elementima Božića je badnjak. U hrišćanskom čitanju badnjak je bilo drvo kojim je Josif založio vatru u pećini, pošto je prostro slamu na mestu gde će se bogomajka poroditi sa bogomladencem, kako bi se oni zgrejali. Smatra se da je sam badnjak izveden iz staroslovenske religije, jer je od hrasta, a ovog drvo imalo je važnu ulogu u duhovnom životu starih Slovena. Hrast je bio povezan sa bogom Svetovidom, a među svim tumačenjima koja se povezuju sa njim tu je i jedno praktično – ovo drvo daje najveću toplotu i svetlost kad gori”, kaže ovaj etnolog.
Neki običaji u vezi sa velikim hrišćanskim praznikom su nestali, a drugi su se transformisali i sada imaju gradsko ruho. Tako se, na primer, badnjak nekada sekao u šumi, a zatim se na Badnji dan unosio u kuću i postavljao pored vrata gde je bio spreman za posebne rituale u kojima je bilo neophodno imati ognjište. Danas u višespratnicama nemamo ognjišta, ali u većini domova u gradskim sredinama se ipak nalazi badnjak – ali kupljen na nekoj tezgi.
Simbol Božića je i položajnik, prvi posetilac na sam dan Isusovog rođenja, i to je u naše vreme obično član porodice ili dete. I ovaj element pretrpeo je transformaciju u odnosu na davnu prošlost.
„U staroj religiji smatralo se da je položenik ostatak ritualnog žrtvovanja životinje koja je shvatana kao mitski predak. Ima mnogih tragova i iz novije istorije koji ukazuju da je položenik bila domaća životinja, a ritualna žrtva bila je jako važna u mnogim kulturama”, ističe Srećković.
S uplivom novijeg sloja hrišćanske vere, objašnjava naš sagovornik, smatralo se da je položenik Božiji izaslanik i on je postao najvažniji gost Božića.
„Njegova uloga bila je i da džara po ognjištu dok je govorio ’koliko iskri izađe iz žara toliko će roditi useva’, ili će ta godina biti rodna za stoku ili čeljad u domaćinstvu. To su magijski elementi koji su bili sačuvani u starim verskim tradicijama. Oni su izuzetno lepi i simbolični pa se kroz položajnika i danas nastoji sačuvati porodična zajednica, kao i vera u sreću”, ističe naš sagovornik.
A baš ta vera u sreću simboliše se u česnici, koja je jedan od neizostavnih elemenata praznika. U njoj se krije i novčić i smatra se da će onaj koji ga nađe cele godine biti srećan.
Tradicija Božića povezana sa magijskim ritualima sada postoji samo u tragovima, ali su simboli praznika sačuvaniPotpis: Saša Srećković
(Foto: lična arhiva)
„Sama česnica potiče od davnina, njome je prema predanju Marija poslužila mudrace koji su prateći zvezdu sa istoka došli da sačekaju bogomladenca. Ali sličan običaj postojao je i u pradavna vremena, a mnogi narodi su poseban značaj pridavali žitu, odnosno hlebu. I danas, negde se priprema jedna česnica, veoma lepa i po ukusu i po izgledu, a u istočnim i zapadnim krajevima Srbije, pa čak i u Šumadiji, pravi se više božićnih kolača, takozvanih kravajčića, i to u obliku domaćih životinja ili useva”, kaže Srećković.
Badnje veče, kao i sam Božić odlikuje i posebna trpeza koja se razlikuje po tome što je prva posna. Za Badnje veče, po rečima našeg sagovornika, na trpezi se najčešće nađu pogača, presni kupus u ulju, prebranac, riba pržena na ulju, orasi, med i suvo voće, kao i vino.
„Božić je prvi mrsni dan i članovima porodice i gostima se obavezno nudi pečenica od različite vrste mesa. Postoji i verovanje u 12 jela zbog tajne večere Isusa sa apostolima i ta tradicija je danas sačuvana pre svega kod Rusa i Ukrajinaca”, napominje etnolog.
Sudbina obeležavanja Božića menjala se kroz istoriju. U našoj zemlji, kako objašnjava Saša Srećković, posle Drugog svetskog rada pa sve do osamdesetih godina 20. veka ovaj praznik obeležavan je, zbog istorijskih okolnosti, u krugu porodice i intimi domova. Krajem osamdesetih godina prošlog veka, ponovnim širenjem mesta i uloge crkve u životu zajednice i Božić je dobio na značaju. Neki elementi vraćeni su iz prošlosti, kao što je paljenje badnjaka u portama crkava, objašnjava Srećković.
#Dan #kojem #okuplja #porodica