Starešina Saborne crkve Svetog Save i paroh njujorški protojerej-stavrofor Živojin Jakovljević ekskluzivno za „Magazin” govori o svom školovanju i povratku u Srbiju, o sabornom hramu na Menhetnu, duhovnom i društvenom sedištu srpskog naroda u Njujorku i uopšte u SAD, za koji kažu da je spomenik Svetog vladike Nikolaja srpskom narodu.
Prota Jakovljević zahvalio je na pitanjima uz opasku da bi „radije ćutao, jednostavno zato što svi govorimo o onome što nemamo. Zato ne bih nipošto da mislite o meni više nego što jesam”.
Podsetio je i na reči vladike Nikolaja, kada ga je jedan sveštenik u prepisci hvalio, a on odgovorio: „Nemoj da me hvališ samo mi tako umnožavaš neprijatelje. Srbi samo veličaju svoje mrtve.”
Iz rodnog Valjeva put Amerike
Podsetili smo ga kako je krenuo iz rodnog Valjeva u Ameriku na dalje školovanje, a onda tamo ostao i danas je protojerej-stavrofor, starešina Saborne crkve Svetog Save i paroh njujorški.
Kako je izgledao taj put, šta su vam na polasku rekli roditelji?
Posebno ću ovde istaći mog bivšeg vladiku, dr Savu Vukovića, tada episkopa šumadijskog, koji je ne samo bio već zauvek ostao uzor, putokaz i inspiracija. Njemu sam posvetio moju disertaciju koju sam odbranio na Državnom univerzitetu Ohajo u Kolumbusu. Ni vladika Sava, koji mi je dao na volju da biram gde da nastavim školovanje posle beogradske bogoslovije, ni moji roditelji, nisu bili za to da idem u Ameriku. Vladika mi je ostavio na volju, ali je voleo da sam odabrao Grčku ili Švajcarsku, dok su roditelji bili za to da ostanem u zemlji. Otac mi je govorio da ću se kajati, a vladika je želeo da se posle školovanja vratim u Srbiju. Rekao mi je: „Zamonaši se pa da naslediš mene, ali najpre doktoriraj i vrati se kao doktor. Ako, pak, odlučiš da se ženiš, vrati se u Srbiju, daću ti najbolje što imam.” Kada sam ipak odlučio da ostanem u Americi, rekao je: „Izgubili smo ga, ali bar ćemo imati kod koga da dođemo.” Vladici je jako bio bitan školovan, lojalan i rodoljubiv kadar radi napretka i dobrobiti našeg naroda i naše budućnosti, kako crkve tako i otadžbine.
Zasnovali ste porodicu. Znači li to da nema povratka u Srbiju?
To je zapravo slučaj kod većine naših porodica koje su zasnovavši porodicu u Americi, htele – ne htele, bile primorane da zauvek ovde ostanu. Često i da roditelji hoće i mogu nazad u otadžbinu, deca, koja odrastu i odgaje se u Americi, nemaju afiniteta da se vrate. U mom slučaju ishod je drugačiji. Budući privrženi Srbiji kao porodica, supruga Đurđica i ja smo u kući stalno potencirali i naglašavali da se srpsko drži i neguje. I to je urodilo plodom. Deca su zadržala srpski jezik i drže i sami do srpskog. Sin Marko je posle prve završene godine na Državnim univerzitetu Ohajo u Kolumbusu odlučio da upiše medicinu u Beogradu. Prve godine mi je prebacivao kako ja kroz njega živim svoj san o povratku u Srbiju. Sada završava poslednju godinu medicine i toliko je pozitivno doživeo svoj boravak, našu zemlju i narod da želi da tamo ostane. Kćerka Marta, koja je u Njujorku završila marketing, isto tako je privržena Srbiji i ona je izrazila želju da se vrati. Tako da smo mi decu vraćali u Srbiju, a oni sada vraćaju nas. Moja situacija je nešto drugo. S obzirom na to da ovde nisam radi sebe, već radi crkve, biću tamo gde našoj crkvi bude najviše potrebno.
Doktorirali ste na odseku za slavistiku na Državnom univerzitetu Ohajo u Kolumbusu i uporedo sa službom u crkvi dosta toga radili. Šta biste posebno izdvojili?
– Drugi magistrat iz ruske književnosti upisao sam 1997, a završio 1999. godine i to u jako teškom periodu za mene, za vreme NATO bombardovanja Srbije. Žao mi je što nisam tada bio u otadžbini. Moj vladika Sava, koji je kao američki državljanin tada bio episkop šumadijski, pre bombardovanja, dobio je poziv od američke ambasade da napusti Srbiju. Odbio je rekavši: „Ne mogu, ostajem s narodom.”
Disertaciju iz lingvistike odbranio sam 2010. na temu „Recenzija srpskog rukopisa u šesnaestom veku – leksička analiza u poređenju s ruskim originalom”. Ovo je najstariji južnoslovenski prepis dela „Judejskog rata” koje je napisao Josif Flavije. Hilandarski iguman Grigorije Vasilije prepisao je ovaj rukopis s ruskog crkvenoslovenskog originala na srpski crkvenoslovenski 1585. godine. Budući da je u vreme igumanovog putovanja u Moskvu Rusijom vladao Ivan Grozni, koji je dosta pomogao Hilandar, smatra se da je car uručio ovaj rukopis igumanu zajedno s rukopisom o padu Carigrada sa željom da promoviše ideju o Moskvi kao trećem i poslednjem Rimu.
Predsedavali ste Odborom za srpski jezik i kulturu za Srpsku crkvu u Americi i Kanadi. Kakav je to odbor?
– Cilj tog odbora bio je da promoviše učenje srpskog jezika, kulture i istorije kao ključnih elemenata za poznavanje svetosavlja i svetosavskog nasleđa. Napisao sam dva udžbenika za nedeljne verske škole za decu pod nazivom: „Svetosavsko nasleđe” i „Neotuđivo blago srpskog naroda” na srpskom i engleskom jeziku, koje je izdala Raška škola. U ovim udžbenicima obuhvaćeni su svetitelji, osnivači srpske crkve i države, Nemanja i Sava, knez Lazar, Sveti Vasilije Ostroški, Sveti Stevan Dečanski i Sveta Petka, a drugi udžbenik u kojem su obuhvaćene teme kao što su: srpska slava, Sveti Pajsije i Avakum, Trojeručica, „Danak u krvi”, božićni običaji kod Srba, vladika Nikolaj i porodica i poštenje kod Srba.
Dugo godina ste starešina Sabornog hrama Svetog Save u Njujorku. Imali ste teške periode, ali su parohijani bili uz vas, zahvaljujući potpisima oko 2.000 vernika ostali ste u Njujorku? U čemu je tajna?
– Na ovo pitanje bolje bi odgovorili moji parohijani. Kao ilustraciju navešću primer jednog prote, koji je doskora služio u jednoj našoj, prilično udaljenoj parohiji do svoje 88. godine. Kada su ga pitali zašto nije nikada otišao na neku drugo mesto službovanja, budući da je ipak grad u kojem je on živeo bio dosta udaljen od drugih parohija, odgovorio je: „Narod mi nije dao.” Da nije bilo požara 2016. godine u kojem je teško oštećen hram Svetog Save u Njujorku, ostao bih u Klivlandu, gde sam služio 16 godina. Ali zbog te tragedije bio sam dužan da pređem u Njujork, gde me je vladika Mitrofan postavio. Bilo je potrebno da se oporavi ne samo hram već i, mnogo značajnije, živa crkva. Da bi se to postiglo, potrebno je dati sebe, a to je najviše što neko može da da. Ovo govorim po ugledu na strica, sveštenika, koji je 49 godina službovao u Crkvi Svetog Dimitrija u Lazarevcu od 1957. do 2006. godine. Gradio je, prikupljao priloge za crkve i manastire i vele da ga nikada niko nije odbio zato što „nikada nije tražio za sebe”.
Naša zajednica u Americi je velika, uloga crkve u očuvanju vere, srpskog jezika, tradicije i kulture je važna. U kojoj meri je naš narod okrenut crkvi, da li i na koji način čuvaju naše običaje?
– Naša crkva je jedina institucija koja gaji, čuva i neguje naš identitet u pogledu vere, jezika, tradicije i kulture. Teško je da mi budemo objektivni kada je reč o tome koliko smo okrenuti crkvi i u kojoj meri čuvamo svoje. Znamo da budemo isuviše samokritični i da kažemo da su svi bolji od nas, a nismo ni svesni šta imamo. To se bolje vidi sa strane, pa mi moja koleginica sa studija lingvistike – Amerikanka zavidi i kaže: „Ti imaš tvoju srpsku zajednicu, ja tako nešto nemam.”
Naša snaga je zapravo u zajedničkoj ljubavi prema veri, našem narodu, svest o trajnim vrednostima koje je naš narod očuvao u najtežim momentima istorije i ove vrednosti su jedini način da se očuvamo. A ta verska i nacionalna svest, koju mi zovemo svetosavlje, stiče se i gaji kroz školu.
Zahvaljujući našim precima mi smo to što danas jesmo, a od nas zavisi kakva će biti naša buduća pokolenja.
Kakav je značaj našeg Bogoslovskog fakulteta u Libertivilu na kojem predajete?
Još 2010, od kada predajem na fakultetu, profesor Stanimir Spasović molio me je da se kandidujem na konkurs na Katedri za istoriju srpske crkve. Govorio je da je najveći uspeh za jednog profesora da nađe sebi naslednika. Od 1986. godine na njemu je diplomiralo blizu 200 studenata, od kojih je jedan broj nastavio studije po drugim američkim univerzitetima. Sada oni služe kao sveštenici po Americi i drugde u svetu.
Kako se jezik i naša kultura čuvaju kod najmlađih?
Želeo bih da se ponovo ustanovi Srpska škola u Njujorku. Veliki je značaj folklornog ansambla „Opančići” u Njujorku kao i našeg Srpskog kluba, koji je otvorio svoja vrata crkvi za održavanje bogosluženja kada smo ostali bez crkve. Zahvaljujući klubu deci je omogućeno da se dva puta sedmično okupljaju na probama za folklor kao i da pohađaju čas veronauke, srpskog jezika i crkvenog pojanja.
Crkva Svetog Save na Menhetnu izgorela je na Vaskrs 2016. godine. Sada je obnovljena, ali koliko ograničenje predstavlja to što je od njujorškog departmana za gradnju dobijena dozvola da istovremeno u hramu može da bude najviše 500 parohijana?
Milošću Božijom mi smo posle dugih sedam godina ušli u hram Svetog Save 5. februara 2023. godine. Služio je Njegova svetost naš patrijarh Porfirije, koga nam je sami Bog poslao. Bio je hladan dan. Patrijarh se obratio narodu i ohrabrio ga rečima: „Bez obzira na to što je spolja hladno, što je niska temperatura – ipak blagodaću Božjom zagrejani i Duhom Svetim obasjani. Verujemo da smo iznutra zagrejani toplotom Božjom i da smo stoga – bez obzira na spoljašnji ambijent u kome se nalazimo – neizmerno blagosloveni i samim tim i veoma, veoma radosni. Važnije od svega je da se mi iznutra obnavljamo. Uslovi nisu komforni, ali mi znamo da bez obzira na spoljašnje uslove – i možda baš onda kada oni nisu komforni i povoljni – ako se potrudimo i učinimo napor, ako učinimo podvig, onda i Gospod mnogo više prepoznaje nas kao svoje učenike, kao svoju decu, pa nam onda daje mahove i snagu da učinimo i ono što nije moguće.”
Dragoceno blago vladike Nikolaja
Vaš zemljak bio je vladika Nikolaj Velimirović iz Valjeva. Išli ste i u iste škole, a danas nastavljate tamo gde je Sveti vladika započeo 1937. godine kada je crkva u Njujorku zvanično osnovana. Kako na to gledate?
Osećam se izuzetno blagosloven da sam deo naroda iz kojeg je Sveti Nikolaj iznikao i za koji je živeo i kojem je sebe predao. Tom narodu posvetio je najlepši kompliment što se saznaje iz razgovora Dragana Čupkovića, iz Klivlanda, i vladike. Rekao mu je „Vidiš, Dragane, ovaj svet je sud pun hrane, a srpski narod je njegova so. Bog je rasuo Srbe po celom svetu da daju ukus toj hrani.”
Vladika je nama ostavio dragoceno blago ne samo kupujući i gradeći hramove, uključujući i hram u Njujorku, već i živu crkvu, živom zapisanom rečju, koju nam je predao, a kojom i danas nadahnjuje. Nama ostaje samo da tu reč sledimo, da znamo da pored materijalnog hrama postoji jedan, jednako značajan, čak i značajniji, a to je netvarni hram našeg srca u kojem treba neprestano da „zažižemo kandila vere i nade”. Da gajimo ljubav za naš narod koju je Nikolaj imao.
#Naša #snaga #ljubavi #prema #veri