U principu, čovek ima vremena za sve, ako ume da živi u sadašnjosti i ako ima energije da se sistematično posveti onome što voli… Najvažnije je, ipak, da svako od nas radi ono što ga čini zadovoljnim. Profesija je sastavni deo ljudske ličnosti. Ako tu postoji frustracija, nikakav hobi nas ne može učiniti srećnim.
Tako govori Saša Obradović, Valjevac, nekadašnji sudija krivičar, advokat i pravni zastupnik Srbije u sporovima koji su vođeni pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu.
Izaslanik pred Savetom bezbednosti
Istupao je u svojstvu specijalnog izaslanika Vlade Srbije pred Savetom bezbednosti i Generalnom skupštinom Ujedinjenih nacija, kao i pred Haškim tribunalom. Već više od dve decenije zaposlen u Ministarstvu spoljnih poslova, u leto prošle godine vratio se iz Helsinkija, s dužnosti ambasadora Srbije u Finskoj.
Diplomata u ovoj priči govori o dve svoje sasvim druge strasti – mineralima i književnosti.
S ponosom, u svom stanu u Valjevu pokazuje kolekciju od 380 različitih vrsta minerala iz celog sveta, kao i desetak kolekcionarskih monografija. Kolekcija, kaže, ne predstavlja materijalnu dragocenost, nema u njoj muzejski vrednih eksponata, ali ima lepih malih primeraka.
Sve je počelo pre nekoliko godina u Sankt Peterburgu gde se u Isakijevskom saboru zagledao u ogromne tamnozelene stubove predivnih nijansi.
– Nisam tada znao da gledam u malahit, ali sam kasnije pročitao da u svetu nema više toliko malahita i azurita koliko ih je carica Katarina Velika potrošila na ukrase. Od surfovanja po internetu potaknutog mojom radoznalošću pa do prvih kupovina kamenčića i začetka kolekcije nije bio dug put – priča Saša.
I dodaje da je pasija stvorena činjenicom da iza svakog kamena stoje neki zanimljivi naučni ili kolekcionarski podaci, što je upotpunjavalo njegovu potrebu za pričom, te otvaralo novo polje interesovanja. A u diplomatsku službu uklopilo se kao svojevrsna atrakcija na diplomatskim večerama koje je kao ambasador priređivao u Helsinkiju. Ambasadori iz mnogih zemalja znatiželjno su stajali pred vitrinom, zagledali u minerale čudnovatih oblika i boja, postavljali pitanja i slušali Obradovićeva objašnjenja.
– Da su želeli, mogao sam im o kamenju pričati danima, ali čekali su nas večera i vino, što je takođe važan deo diplomatskih običaja. Srpska diplomatija se ne odlikuje raskošnošću, ali u našem domu su ambasadori mogli da vide nešto neobično i, kao kod svake kolekcije, unikatno. Jer, dva kamena nikad nisu ista. Za razliku od kolekcionara. Oni su uvek isti – potvrđuje iskusni diplomata.
Na književnoj sceni prisutan je već trideset godina, objavio je pet romana, dve knjige pripovedaka, brojne priče u književnim časopisima. Priznaje da je pasionirani čitalac beletristike.
– Iz tog čitalačkog iskustva rano sam prešao u pripovedanje kao produžetak doživljaja, a u želji da se na teme pročitanih knjiga nadovežem i ponešto dopišem. Nešto svoje, osobeno. Zaključio sam da se sve vreme opsesivno bavim istim temama, kojih nema više od sedam– navodi Obradović.
Njegova proza nalazi se u više antologija i izbora savremene srpske književnosti. Uz to je i koautor udžbenika „Osnovi međunarodnog javnog prava” koji je izdao Beogradski centar za ljudska prava.
„Mirenje” jezika
Prosto se nameće pitanje o „mirenju” tri jezika kojima se ovaj diplomata, književnik, kolekcionar služi – jezika prava, jezika književnosti i jezika diplomatije:
– Jezik prava je precizan i striktan. Zato je jezik književnosti bio polje moje slobode. Jezik diplomatije je, pak, nešto treće, jer tu podrazumevamo engleski i druge velike svetske jezike na kojima je izražavanje, uprkos brojnosti fraza, dovoljno bogato. Dobri govornici u diplomatiji i dalje se cene, možda zato što im broj opada.
Teško je zaključiti priču o Saši Obradoviću a da se ne sazna kako uopšte nalazi vremena za svoja raznolika interesovanja.
– Između ostalog, tako što već dvanaest godina ne pratim TV program! Izračunajte koliko je to vremena raspolaganju – „nediplomatski” odgovara diplomata.
Takovit i obradovićit
U dugom nizu minerala sa svih meridijana, Saša Obradović za ovu priliku pokazuje jedan koji nam je i geografski i imenom blizak – takovit. Otkrio ga je dr Zoran Maksimović 1956. godine u okolini Takova kod Gornjeg Milanovca.
– Postoji, inače, i mineral obradovićit. Otkrio ga je Martin T. Obradović iz San Franciska, ali njega nemam – bez šale dodaje Obradović iz Valjeva.
Pet romana, brojne priče
Književni opus Saše Obradovića čine romani „Vrt ljubavi”, „Drugi drugi svijet”, „Mardijan je najzad mrtav”, „Sestre Karamazić” i najnoviji „Ocena dokaza”. Tu su i dve zbirke pripovedaka – „Izlazak iz zamka” i „Ulazak u zamak”.
#Dve #strasti #tri #jezika #jednog #diplomate