“Ne čujem baš dobro, to mi je veliki problem, i kad hodam moram da koristim štap, nešto su mi u poslednje vreme i prsti neački, sve drugo je manje više u redu!”, pričao je deda Živan pre samo koju godinu, kad mu je bilo 105
U selu Latvica kod Arilja jutros je u 107. godini preminuo Živan Popović, koliko se zna, najstariji živi Srbin. Poslednjih godina živeo je sam u svojoj trošnoj kućici, visoko u brdu u ovom selu, pet šest kilometara od Arilja – čio, vedrog duha. Onima koji su ga posećivali, pokazivao je ličnu kartu, i u njoj, kao datum rođenja unet 30. januar 1917. godine.
Kada sam ga pre par godina, a Živan je tada bio u 105. godini, pitao za zdravlje dok smo sedeli kraj šporeta u njegovoj kujni, kratko mi je rekao:
“Ne čujem baš dobro, to mi je veliki problem, i kad hodam moram da koristim štap, nešto su mi u poslednje vreme i prsti nemački, sve drugo je manje više u redu!”
A, samo kratak pregled istorijskih knjiga govori da su se onih dana kada je deda Živan rođen, Englezi, Francuzi i Nemci još tukli kod Ipra i na Somi, sećanje na bitku na Galipolju bilo je još veoma sveže, u Rusiji se spremala revolucija, Romanovi su još vladali velikim carstvom, i Austro-Ugarska je još bila živa, general Brusilov samo što je završio jednu od velikih ofanziva na istoku, srpska vojska bila je na frontu iza Soluna…
Tih dana kad je deda Živan rođen Srbija je još bila kraljevina pod kraljem Petrom, posle su se ređali kralj Aleksandar, pa Petar Drugi, pa Tito, Stambolići, Milošević, Koštunica, Đinđić, Vučić, u međuvremenu preživeo je i “španski grip”, Šestojanuarsku dikaturu, pa ubistvo kralja Aleksandra, pa Drugi svetski rat, pa Informbiro, itd, itd, itd…
“Šta se sila vladara promenila, jedni odlazili drugi dolazili, meni se znalo – da čuvam goveda i ovce, posle da radim sa volovima, orem, kopam, kosim, plastim, sečem drva, čitav život proveo sam kao zemljoradnik”, ispričao mi je tada Živan.
Najstariji živi Srbin živeo je sam u Latvici, visoko u brdu pod velikom šumom, od sedmoro dece koliko je sa dve žene izrodio troje je tada bilo živo, mada, i oni su već bili veoma stari. U Živanovoj kući, tog dana kada sam ga našao u brdima sve je bilo pod konac, od opranih sudova, očišćenog šporeta, obrisanog poda, zategnutog kreveta, ispeglane košulje na Živanu…
I odmah, na početku razgovora, deda mi je dao recept za dugovečnost:
“Čovek mora biti pomiren sa bogom, mora se držati dobrih ljudi a od zlih bežati kao od kuge! I, biti pošten”, rekao mi je.
Pričao mi je tog dana, majka mu je bila iz susednog sela, od Lukovića, bilo joj ime Persa, otac Radič, 11 dece izrodili, osmoro umrlo, Živan jedno od troje prekostalih. U školu išao samo tri godine, rado se sećao tih dana:
“Udari mi učitelj Veličko jednom četiri batine po prstima, optužio me da sam dirao neku njegovu sinovicu Stanu, posle se više u školu nisam ni vraćao. A bio sam dobar đak, nagradu ‘Marka Kraljevića’ dobio sam u trećem razredu, nagradu – ‘Najbolji drug’ u drugom…”
Do 20 godine je čuvao goveda, posle otišao u kraljevu vojsku, tamo se zadržao druže vreme. Onda se zaratilo…
“Godinu sam proveo u četnicima, godinu u partizanima, kad sam bio u četnicima učestvovao u pet borbi, na Jelici nas 300 četnika tuklo se sa partizanima, meni neki Momir bio narednik, jedva sam ostao živ. Posle bile borbe na Medvedniku, pa na Jelovoj gori, pa na Trudovu. Jednom slavili mi kraljev rođendan, prineli svu hranu, napadoše nas ljotićevci. Posle sam bio u lageru u Skoplju…”, pričao mi je od reči do reči, prisećajući se gomile detalja.
Posle je bio u partizanima, u miliciji, samo, pre toga, uhvatili su ga partizani, tražili oružje, izveli na streljanje, ubacili metak u cev, pa kad je Živan ostao pri tome da nema pušku, oni mu rekli – “Mrš kući džukelo”, i on živ i zdrav došao kući.
“Dva puta sam se ženio, jednom 1937. drugi put 1951. Prva žena umre mi 1950. sa njom sam imao petoro dece, druga je umrla 2004. sa njom sam izrodio dvoje žensko”, pričao mi je Živan.
Kad sam ga pitao kad mu je u životu bilo najlepše, odgovorio mi je u stihu: “Ništa majko radosnije nema kad se momak za đevojku sprema. I, ništa majko žalosnije nema kad se momak za komandu sprema!”
Hranu je spremao sam, veliki problem bio je što u kući nije imao tekuću vodu, nego su mu taksisti vodu donosili u kanisterima.
Najgore od svega bilo mu je, pričao mi je tada, što nije imalo ko češće da svrati, što nije imao sa kim da progovori reč. Pričao mi je da su mu svi dani isti, ujutru ustane, spremi hranu, očisti kuću, onda čita, imao je dosta knjiga, ponešto je i sam zapisivao, imao je jednu veliku crvenu svesku sa zapisima, i tako je deda Živan izbrojao 107 godina.
#Latvici #kraj #Arilja #jutros #preminuo #najstariji #živi #Srbin #Balkan