Kada se spomenu istorijski arhivi, većini ljudi prva asocijacija su nepregledni depoi puni prašnjavih papira i predmeta iz prošlosti. U javnosti očigledno ne postoji dovoljno svesti o značaju arhivistike, glavnog zaštitara našeg identiteta. Posao arhivista mahom se doživljava kao monoton, ali među njima ima i onih kojima je to profesionalni izazov i strast. Jedna od njih je dr Jasmina Živković, arhivska savetnica u Istorijskom arhivu Požarevac.
Jasmina je završila pravni fakultet, potom stekla zvanje master istoričara, a onda i doktorirala na arhivistici, braneći prvu disertaciju iz oblasti zaštite arhivske građe u Srbiji.
Ovoj oblasti predana je gotovo četvrt veka, učestvovala je na više od 25 nacionalnih i međunarodnih stručnih i skupova iz arhivistike i istorije, na kojima je prezentovala svoje radove, održala više od 20 radionica i javnih predavanja. Učestvujući u obnavljanju Kola srpskih sestara u Požarevcu, na čijem je čelu maltene tri decenije, pronašla je sponu između dobročinstva i arhivistike, a njen moto je da ono što se ne zabeleži i ne sačuva nije ni postojalo.
(Pixabey)
Status naučne discipline
– Bez pravilnog čuvanja arhivske građe kao dela našeg nacionalnog identiteta, kulture i istorije, mi ne znamo kuda idemo kao društvo – kaže Jasmina Živković. Trenutno je fokusirana na ideju da se status arhivistike poboljša – da ona dobije status naučne discipline. Veruje da bi na nekom od državnih fakulteta trebalo da se formira grupa za arhivistiku gde će se obrazovati mladi za rad u arhivima, za postupanje s arhivskim dokumentima i kako da tu građu učine dostupnom.
Ovim poslom se sada uglavnom bave svi koji su se obrazovali na društvenim fakultetima, pre svega na filozofskom, pravnom, zatim sociolozi, lingvisti, etnolozi. Ali naša sagovornica skreće pažnju na realnu sliku: u arhivskom sistemu osamdesetih i devedesetih godina uglavnom su zapošljavana lica koja nisu imala gde da budu zaposlena, pa je među arhivarima mnogo i onih sa srednjom školom ili iz tehničke struke.
– Arhivistika je spoj upravnog, naučnog i istorijskog posla, a pošto se dosta koriste i zakoni u zaštiti građe, onda su potrebni i pravnici – podseća ona.
Arhivistika se u javnosti doživljava kao nezanimljiva oblast, naročito iz ugla mlađih generacija. Zato je pitanje kako privući buduće studente.
– Sada više neće biti nezanimljivo, jer elektronska arhiva je potpuno nova oblast. Mladi stvarno nisu znali šta arhiv uopšte radi. To je za njih tamo neko skladište gde se stavlja stari papir. Međutim, arhiv u Požarevcu je među prvima radio na edukaciji kroz programe sa srednjim školama i pokazalo se da može da se populariše i taj tradicionalniji deo arhivistike. Otvarali smo naše depoe povodom raznih jubileja i dolazili su đaci. Bilo im je zanimljivo da mogu da vide dokument iz 19. veka i kroz razgovor da im se dočara to doba – objašnjava Jasmina Živković.
Podseća i da je današnje vreme revolucionarno za arhivistiku, u elektronskoj eri stvara se novi oblik arhivske dokumentacije, a to može da bude izazov za mlade. Tradicionalne arhiviste, s druge strane, čeka prilagođavanje novom vremenu i propisima kako postupati s arhivskom građom u elektronskom obliku.
U Požarevcu je oformljena i škola arhivistike, koja pokriva Braničevski okrug.
– Uskoro se planira seminar za sve stvaraoce u našoj nadležnosti. Ali takva praksa postoji i u državnom arhivu, malo pre nas. Namenjena je državnim ustanovama, javnim službama, organima uprave, javnim preduzećima, ustanovama, školama, privrednim društvima. Sada po zakonu postoji obaveza da se u svakom pravnom licu obrazuje i usavršava lice koje će upravljati dokumentima, raditi s arhivom – kaže naša sagovornica.
Svest o značaju arhivske građe ipak postoji kod naših građana, pa sve veći broj njih ustupa svoja dokumenta. I to nije novo: posle Drugog svetskog rata, od pedesetih do osamdeset godina prošlog veka pozivani su građani da čuvaju, poklanjaju ili prodaju svoja dokumenta arhivima. To se radi i danas, pa arhive rado primaju literaturu istorijskog karaktera, zavičajne knjige, istoriografije…
Arhive ruinirane tokom devedesetih
Jasmina Živković zalaže se da se naša arhivistika unapredi edukacijom svih koji rade u ovoj oblasti, jer arhivi su vrlo značajni za svaku državu. Najveći deo dokumentacije ne može izdati niko osim arhivara, a naš sistem arhivistike je, kako kaže, bio dobar, ali je ruiniran tokom devedesetih 20. veka. To je dugo trajalo dok pre dve godine nije donet prvi zakon u toj oblasti.
Ona podseća da je došlo do devastacije rada arhiva i ove struke, njeno svrstavanje na neki niži nivo.
– Zašto bi, recimo, biblioteka bila značajnija od arhiva? Biblioteka je od 1996. dosad već prošla jedan razvojni put i dobila svoje zakonodavstvo, ali arhivi su naš identitet. Ako želite da tražite svoje poreklo, doći ćete u arhiv. U Nemačkoj se državni arhiv nalazi u najprestižnijoj građevini i uživa vrlo visok nivo značaja, što govori da taj narod čuva svoj identitet. Slično je i u Rusiji, Italiji, možda su organizacije različite, ali je značaj pridat kroz obrazovanje kadrova. Sve te zemlje, pogotovo Nemačka, imaju škole na kojima se obrazuju stručnjaci za arhivistiku – podseća.
OBNOVA KOLA SRPSKIH SESTARA
Jasmina Živković zaslužna je i za obnovu rada Kola srpskih sestara u Požarevcu.
– O Kolu sam saznala u Kanadi, tada sam se zainteresovala za njihovu istoriju i misiju. Kada sam devedesetih godina dvadesetog veka ponovo došla u Srbiju, obnavljalo se Kolo na nivou države, a potom i u Požarevcu 1992. Tada sam se zainteresovala za humanitarni rad. Volim da pomažem ljudima, i godinu dana kasnije postala sam predsednica Kola srpskih sestara u Požarevcu i evo me već tri decenije na tom mestu. Kada sam 1998. došla u arhiv, pružila mi se mogućnost da više o tome istražujem. Međutim, danas je i taj dobrotvorni rad otežan, živimo u vremenu kada je sve komercijalizovano i ukoliko ne postoji finansijska dobit, neki drugi interes ili lična promocija, kao da nema motiva za dobročinstvo – primećuje naša sagovornica.
Ipak, uspeli su da obezbede pomoć za više od 1.000 siromašnih porodica i pojedinaca, za više od 400 porodica s troje i više dece raspodeljeno je nekoliko tona humanitarne pomoći. Stoga smatra da je važno u svakoj prilici ukazivati da se jedno dobrotvorno udruženje održalo, da je sada više nego ikad ranije potrebno da budemo zajedno. Zato su se, kaže, sabrale na nivou Srbije, okruženja i dijaspore u Sabor Kola srpskih sestara.
#Ono #što #zabeleži #sačuva #nije #postojalo