Kada biste živeli u potpunom mraku, vaše telo bi se na kraju adaptiralo na 48-časovni dnevni ritam, gde ste budni 36 sati, a spavate 12.
Obrazac „usporavanja vremena” prijavio je Mauricio Montalbini, sociolog i speleolog.
Montalbini je 1993. proveo 366 dana u podzemnoj pećini u blizini grada Pezara, u Italiji, koja je bila dizajnirana u saradnji sa NASA da bi stimulisala misije u svemiru, srušivši tako sopstveni rekord u vremenu provedenom ispod zemlje. Kada je izašao, bio je uveren da je pod zemljom proveo samo 219 dana.
Njegovi ciklusi budnosti i sna su se gotovo udvostručili. Od tada, istraživači su otkrili da se u tami većina ljudi na kraju prilagođava ciklusu od 48 sati: 36 sati aktivnosti praćeno je sa 12 sati sna. Razlozi su još uvek nejasni.
Ljudski bioritam je usklađen sa prirodnim ciklusom dana i noći, koji traje oko 24 sata. Međutim, šta bi se desilo kada bi čovek bio izolovan od spoljašnjeg svetla i vremena, i kada bi morao da živi u mraku sa produženim danom od 48 sati? Da li bi se njegov organizam prilagodio novom režimu ili bi došlo do poremećaja i posledica po zdravlje?
Ovo pitanje je zanimalo mnoge naučnike, koji su sproveli različite eksperimente sa ljudskim dobrovoljcima u kontrolisanim uslovima. Jedan od takvih eksperimenata je bio i onaj koji je 1962. godine sproveo francuski speleolog Mišel Sifre, koji je proveo dva meseca u pećini bez sata, kalendara i bilo kakvog kontakta sa spoljašnjim svetom.
On je sam sebi određivao ritam spavanja i budnosti, i beležio svoje fizičke i mentalne promene.
Njegov cilj je bio da otkrije da li čovek ima unutrašnji sat, koji reguliše njegov bioritam nezavisno od spoljašnjih uticaja.
Rezultati njegovog eksperimenta su bili iznenađujući. Sifre je otkrio da se njegov bioritam nije prilagodio na 48-časovni dan, već je ostao na približno 24-časovnom ciklusu.
Njegova percepcija vremena, međutim, bila je poremećena, pa je mislio da je proveo samo mesec dana u pećini, umesto dva. Takođe, njegova telesna temperatura, krvni pritisak, puls i hormoni su varirali u skladu sa njegovim unutrašnjim satom, a ne sa stvarnim vremenom.
Sifre je zaključio da čovek ima urođeni mehanizam koji održava njegov bioritam, čak i kada je izolovan od spoljašnjih signala.
Sifreov eksperiment je bio inspiracija za mnoge druge slične studije, koje su potvrdile da čovek ima cirkadijalni ritam, koji je pod uticajem gena, ali i spoljašnjeg svetla.
Kada je čovek izložen svetlu, njegov mozak luči hormon budnosti, kortizol, koji ga drži budnim i aktivnim. Kada je čovek u mraku, njegov mozak luči hormon sna, melatonin, koji ga uspavljuje i opušta. Ovi hormoni su ključni za usklađivanje unutrašnjeg sata sa spoljašnjim vremenom.
Međutim, kada je čovek izolovan od svetla, njegov unutrašnji sat se pomera i gubi sinhronizaciju sa spoljašnjim vremenom. To dovodi do poremećaja spavanja, promena raspoloženja, smanjenja koncentracije, pamćenja i imuniteta, i povećanja rizika od depresije, anksioznosti, dijabetesa i srčanih bolesti.
Zato je važno da čovek ima redovan ritam spavanja i budnosti, koji je usklađen sa prirodnim ciklusom dana i noći, kao i da se izlaže dovoljnoj količini svetla tokom dana, a mraku tokom noći. To će pomoći da se održi zdrav i stabilan bioritam, koji je neophodan za optimalno funkcionisanje organizma.
Što se bioritma tiče, slepi ljudi, takođe, imaju unutrašnji sat, koji reguliše njihov cirkadijalni ritam, odnosno ritam spavanja i budnosti.
Kod nekih slepih ljudi, ovaj unutrašnji sat je poremećen, jer ne dobijaju dovoljno signala od spoljašnjeg svetla, koje je glavni sinhronizator bioritma. To može dovesti do nesanice, pospanosti, depresije, poremećaja raspoloženja i hormona, i drugih zdravstvenih problema.
Zato je važno da slepi ljudi imaju redovan ritam spavanja i budnosti, koji je usklađen sa prirodnim ciklusom dana i noći, i da se izlažu veštačkom svetlu ili melatoninu, koji mogu pomoći u uspostavljanju bioritma.
#potpunom #mraku #vreme #usporava