Svaki čovek je osobeno biće, jedinstvena i neponovljiva ličnost, a opet svi smo upućeni jedni na druge, jer čovek može da opstane samo u zajednici. I zato, najpre, čovek se pokazuje u odnosu prema drugom čoveku.
Urođeni osećaj za dobro čovek ima, pošto je sazdan iz dobra. Stoga, duša njegova oseća odvratnost prema zlu; ona se uznemiri na povredu harmonije u svetu koji je okružuje.
Greh otupljuje čovekov osećaj za dobro, ali ga ne uništava. Ipak, i kroz teške naslage greha prodiru osećaji dubokog saučešća prema drugom biću, koji se oblikuju u težnju da se pomogne. A shodno duševnom i duhovnom raspoloženju, ta iskonska težnja ovaploćuje se u tom trenutku u potrebno delo pomoći.
Dobri Samarićanin
Takva delatna ljubav naziva se – milosrdna ljubav. Kad nje ne bi bilo, svet bi ohladnio i u pakao se pretvorio. Svet bi nestao. A da neprijatelj ljudskog roda – nepomenik – radi na tome da se svet u propast odvede, vidi se po tome što se sve čini da se čovek udalji od čoveka.
Kad ohladni osećaj čoveka za čoveka, to je kao kad iz cveća miris izađe. Otuda se za dobrog čoveka, koji dobro čini, kaže da je kod njega – miomirisna duša.
Upravo kroz milost pokazuje se koliko je čovek čoveku – bližnji.
U Novom zavetu milosrđe se predočava kroz pokazivanje ljubavi prema bližnjima, prema svakom čoveku u konkretnoj situaciji. Zbog toga Hristos kazuje priču o dobrom Samarićaninu.
Jednog jevrejskog čoveka, dok je silazio iz Jerusalima u Jerihon, napadnu razbojnici. U ranama ga ostave polumrtvog. Naiđe neki sveštenik, ali ne htede ni da mu priđe. Potom naiđe levit, samo pogleda, pa i on prođe. Nakon njih naiđe Samarićanin; on se sažali, priđe ranjenom čoveku, zavi rane, posadi ga na svoje kljuse i dovede do gostionice; gostioničaru unapred plati i obeća da će, kad se vrati, platiti još, ukoliko trošak bude veći, samo da se pobrine o ovom čoveku.
Jevreji i Samarićani bili su u neprijateljskom odnosu. Ranjenom Jevreju nisu pomogli pripadnici njegovog naroda, već Samarićanin. Isus je ovu priču ispričao na kušanje jednog zakonika, koji ga je pitao: „A ko je bližnji moj?” Kad je ispričao, Isus upita kušača: „Šta misliš, dakle, koji je od one trojice bio bližnji onome što beše zapao među razbojnike?” „Onaj koji mu milost učini”, odgovori zakonik. Na to mu Isus reče: „Idi, pa i ti čini tako.”
Priča o dobrom Samarićaninu iskaz je istinske etike, univerzalno prihvatljive u odnosu čoveka prema čoveku. Zato ta priča inspiriše umetnike (slikare, pesnike, vajare…) i sve druge ljude koji delom svojim podstiču na dobro.
Obznani na zemlji Hristos i reči s prestola slave Njegove: „Kad učiniste jednom od ove moje najmanje braće, meni učiniste.”
Čovek je pozvan, pred njim je jedna od dve najveće zapovesti, da „ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe”. A to znači delatnu ljubav imati prema bližnjima; žrtvovati se za druge ljude kao za samoga sebe. Kako? Dobročinstvom; milosrdnim rečima, delima i mislima. Sveti apostol Pavle poziva: „Nosite bremena jedan drugoga i tako ispunite zakon Hristov.”
Dobro delo objavi se kao svetlo u mraku, kao preobraženje ili kao rađanje novog života. Otuda Sveti otac Justin Ćelijski kazuje: „Nebo se potrese od radosti nad zemljom kad ugleda milosrdna čoveka. Jer je milosrđe kao munja, koja se vine sa dna ovog mračnog nebeskog ponora i udari u srce Neba. Milosrđe je ogromna sila, ono skraćuje rastojanje između čoveka i Boga, između zemlje i Neba.”
I zato se kaže da iza milosrdnog čoveka stoji Bog, neiscrpni poverilac. Dok nogama hita i rukama svojim dragovoljno čini, duša milosrdnog čoveka napaja se svetlošću, razgaljuje spokojstvom i romori radošću. Milosrdan čovek pokazuje duševnu toplinu i duhovnu čistotu, posvećenost dobru i veru u dobro, da sve što se dobro čini dobre plodove rađa i da se sve dato obnavlja.
Nemilosrdan čovek pokazuje duševnu hladnoću i duhovnu zapuštenost; pokazuje on slabost svoju, sebičluk, maloverje… Takvim odnosom prema drugom biću nemarni čovek i sebe zapušta, sve više biva raslabljen – strahom i nemirom.
Ukoliko čovek ne vidi čoveka, on se osamljuje, niti daje, niti dovoljno prima ljubavi – koja se samo deljenjem umnožava – i biva izložen svim vetrovima, kao usamljeno drvo na osamku.
Poseta starijima, samcima, invalidima
Patrijarh ruski Kirilo voli za Božić i Vaskrs da posećuje starije osobe, samce, beskućnike i invalide. Zbog toga ga često pitaju: „Zar nije dovoljno da ih jednom posetite?” A on odgovara: „Ja za to imam unutrašnju potrebu.” Od njih se, kaže, uvek vraća kao novi čovek. „Osećam kako mi je duša postala svetlija i kako su mi ti ljudi dali više nego što sam tom prilikom ja njima”, veli.
Iz iskustva zaključuje da čovek koji ne poseduje naviku da čini dela milosrđa ne može biti kompletna ličnost. I zato kaže: „Ne činiti dobro pogubnije je od nemanja diplome ili profesionalnih navika. Čovek bez dobra dela prestaje da bude čovek zbog čega ljudski rod postepeno prerasta u čopor vukova…”
Čineći dobra dela čovek mnogo vrednije darove stiče od darova koje u dobroj volji daje.
#Milosrdna #ljubav