Da arhitekta Zoran Veljović kao projektant nije proveo godine u vrelim pustinjama Turkmenistana, a onda u ledenim prostranstvima Sibira, njegovi portreti znamenitih savremenika ne bi sažimali kontraste u ljudskoj duši kao što su sumnje i verovanja, patnje i smeh, pobede i porazi. A ne bi nastale ni njegove dve zbirke poezije kontrastnih naziva „Nebesnim putevima duše” i „Zemaljskim bespućima bezdušnim”, rekao je književnik Momir Vučinić otvarajući nedavno izložbu i ujedno promociju zbirki u galeriji „Blok” u novobeogradskom Bloku 45.
Pre 14 godina autor je imao zapaženu izložbu 171 portreta u galeriji u holu RTS-a. Sada je Zoran odlučio da u bloku u kojem s porodicom živi od kad je sagrađen, uz promociju dve zbirke, napravi izložbu nekolicine odabranih portreta njemu bliskih savremenika s naših prostora.
Sa zida su nas „posmatrali” Minimaks, Nikola Rackov, Desanka Maksimović, Koraks i drugi… S mnogima od njih, a naročito s Jovanom Ristićem Ricom, Zoranom Hristićem, Dragoljubom Bakićem i Nikolom Rackovim prijateljuje od davnina.
Arhitekta, umetnički fotograf, violinista, poeta i slikar, u 87. godini, u susretu na Savskom keju s nama osvrnuo se na svoju retko zanimljivu sudbinu. Veruje da ga je samo sudbina spasila od skoro izvesne pogibije u najranijem detinjstvu. Rođen pred sam Drugi svetski rat u porodici koja je živela kod beogradskog Mostara, pored štamparije BIGZ-a, seća se i danas drugog ratnog bombardovanja Beograda 1944. kad je bio već šestogodišnjak i kada njegova porodica skoro da je izgubila glavu.
„Kada je otac video da su nemačke snage na vrhu zgrade BIGZ-a postavile top koji je trebalo da brani most preko Save kao odstupnicu, odlučio je da se preselimo. U bombardovanju za Uskrs umesto BIGZ-a pogođena je naša zgrada i srušio se deo u kojem smo stanovali”, priseća se Zoran.
Kasnije detinjstvo proveo je kod Kalenićeve pijace u Topolskoj ulici, a posebno pamti učiteljicu u školi „Filip Višnjić” u Jagićevoj ulici, koja je uticala da Zoran s devet godina počne da svira violinu, u muzičkoj školi u Šumatovačkoj ulici. Ipak, pred sam diplomski shvatio je da violina nije njegov život. Iako je već bio član simfonijskog orkestra „Omladinska filharmonija” i orkestra KUD-a „Branko Krsmanović”, s kojim je bio na turneji u Briselu, iznenadno je odlučio da ostavi muziku kako bi mogao da upiše arhitekturu.
Arhitektonski fakultet u Beogradu završio je za tri godine i devet meseci, priča ponosno.
Brzo se zaposlio u jednom arhitektonskom birou gde je dobio zadatak da projektuje klanice i hladnjače. S ovim specijalnim zadatkom za jednog arhitektu, kaže, bio je stalno na točkovima po celoj bivšoj Jugoslaviji. Svuda mu je, priča, bilo lepo, a naročito u Crnoj Gori
gde su Beograđanina slovenačko-crnogorskog porekla zbog prezimena Veljović dočekivali kao da je tamo rođen.
Tada je počeo da fotografiše ljude koje je sretao i posmatrao, o čemu je sanjao od 15. godine kada je kao mali otkrio ujakovu „crno-belu foto-laboratoriju”. U drugom braku dobio je dva sina na koje je preneo svoj nemirni i stvaralački duh. Srđan je danas kao i on poznati fotograf, a Milan je isto kreativan kao šef kuhinje na Karibima.
Kada je rešio da se za ozbiljne projekte specijalizuje, otišao je sedamdesetih u Ameriku sa željom da otkrije „obećanu zemlju”. Opet je odluka u Klivlendu bila brza i neočekivana: „Posle dva dana shvatio sam da ne želim da ostanem u Americi. Tamošnji šef mi je odmah ponudio pomoć da na kredit kupim kuću. Razmišljao sam, biću 20 godina rob jednog kredita i neću više imati slobodu da preko noći odem da živim na drugom kraju sveta, a još ako firma u kojoj radim bankrotira, ostaću i na ulici.”
I zaista, kad je završio specijalizaciju, otišao je na drugi kraj sveta: kada je prihvatio poziv da hladnjače i upravne zgrade projektuje u tadašnjem SSSR-u, najpre je stigao u Toboljsk koji je do 1830. bio glavni grad u ruskom Sibiru. Tu je doživeo i puč i raspad velike sovjetske države.
Posao ga je iz ledenog Sibira brzo odveo u vrelu pustinju Crni pesak u srcu Azije, u Turkmenistan. Bio je to izazov za projektanta hladnjača, jer se one ovde prave potpuno prilagođene temperaturama, suprotnim od onih sibirskih.
U glavnom gradu Ašhabadu upoznao je svoju sadašnju suprugu Ljudmilu s kojom se ni u životu, ni u poslu, od tada već 30 godina ne rastaje.
„Na svim stranim gradilištima bio sam izvršni rukovodilac, a ona moja sekretarica. Brzo je shvatila moj posao i postala mi velika podrška. Nije mi se dopala diktatura u Turkmenistanu u kojem sam se obreo dve godine posle sticanja nezavisnosti od SSSR-a. Zabranili su da se parovi na ulici drže za ruke. Zajedno smo odlučili da se ja vratim, to jest da odemo u Sibir.”
Proveli su u sibirskom Sahalinu deset godina, a potom još nekoliko u Čukotki u kojoj su doživeli temperaturu od minus 53 stepena. Tada se, kaže, nije izlazilo na ulicu. Kada se radilo na najnižim temperaturama, morao je da uči radnike kako da se oblače i štite uši, „da ih ne dodiruju, da ne bi otpale”, baš kao što je one u pustinji pripremao za rad učeći ih kako i gde da čuvaju vodu.
U Sibiru je, uprkos temperaturama, proveo svojih najlepših 15 godina.
„U surovim uslovima života naučite da ulazite u unutrašnji svet svakog čoveka kog sretnete i da brzo proučite njegov karakter. To su i Sibir i pustinja, tačno je, doneli mojim portretima”, kaže Zoran.
Vapijući glas iz pustoši nazire se u njegovim uljima na staklu i knjigama. Pesnik i slikar u njemu, kako sam za sebe kaže – i danas je detinjasto zapitan pred postojanjem. Prošle godine, u 85. godini, vozio je do Grčke i nazad.
Kozački ataman za jedno veče
Veljović se seća kako ga je jedne večeri u Sibiru veselo muško društvo u kafani proglasilo novim atamanom:
„Odlučili smo da pijemo kozački. Po navici iz vojevanja u ledenom prostranstvu, kozaci su pili iz čašice na laktu savijene ruke. Kad bi prineli ustima lakat i u cugu popili piće, spuštali su ruku s praznom čašicom na laktu za novu turu. Nadmetali smo se u tome ko od nas može čašicu, kad popije, praznu na laktu i da spusti. Od nas petnaestorice, samo meni nije ispala. Dobio sam aplauz, u tradicionalnoj sibirskoj šali i titulu atamana, ali i oficirske crne duboke čizme s kožnom belom postavom, koje i danas čuvam.”
Snimio postavljanje kupole Hrama Svetog Save
Svojim foto-aparatom naš sagovornik zabeležio je postavljanje kupole Hrama Svetog Save na Vračaru s visine. Zahvaljujući prijateljstvu s pokojnim arhitektom Brankom Pešićem, tog 10. juna 1989. godine dozvolili su mu da se popne na ogromni kran. Svoj doživljaj opisao je rečima: „Podizanjem, kupola izranja iz utrobe hrama.” Veljović je, inače, pre toga fotografisao sve spomenike revolucije na tlu bivše Jugoslavije.
#Sibira #Crnog #peska