Imala je 47 godina kada je umr la. Velika meksička slikar ka, životna saputnica slav nog muraliste Dijega Rivere, živela je životom „tamnim od bola”, protkanim čudesnom svetlošću njene životne snage. Ta divna osećajnost, blistavi duh i zapanjujuća hrabrost s kojom se borila za život ostali su zapisani u njenim slikama i dnevničkim zapisima.
Iako je Meksiko Siti bio grad koji će obeležiti živote ovog umetničkog para, varošica Kojoakan bila je mesto rođenja, venčanja i smrti slikarke. I više od toga – u njemu je bio njen „plavi dom” sa krevetom u kojem će, okružena samoćom, naslikati svoje najlepše slike. Kada je posle teške saobraćajne nesreće ostala duže prikovana za krevet, majka je došla na ideju da se iznad njega postavi baldahin – neka vrsta neba iznad postelje, a ispred njega ogledalo, kako bi Frida mogla da slika po sopstvenom modelu.
Ovaj krevet i ovo ogledalo pratiće Fridu kroz čitavo njeno delo „kao drugi način da prođe kroz vrata nacrtana na prozoru vlažnom od isparavanja i da ponovo nađe drugu Fridu koja neprestano igra, pleše, tako veselu i laku, sa kojom deli sve svoje tajne”.
Život Fride Kalo bio je ispunjen obožavanjem Dijega i umetnosti, revolucionarnim zanosima, ljubavlju prema svom narodu i fizičkim patnjama proisteklim od životnih nedaća kao što su bolest, udesi, nemogućnost da postane majka… Sve je to kao na dlanu ispisano na njenim slikama na kojima je ova čudesna žena, pre ružna nego lepa, sa licem kao iscrtanim bolom i prkosom, tugom i strasnom željom za životom, slikala sopstveno, neponovljivo biće.
(Wikipedia/Peter Andersen)
Kada je 1953. godine priređena retrospektiva umetničkog dela bolesne Fride Kalo, ona je sama sastavila tekst pozivnice, napisan u stilu narodne poezije, kao mešavina nežnosti i zajedljivih šala.
Umetnica je bila toliko bolesna da nije mogla da stoji na nogama, pa je Dijego odlučio da u galeriju prenese njen čuveni krevet iz „plavog doma”, što je i uradio. Prizor je bio nestvaran: na sredini galerije postelja sa baldahinom u kojem sedi umetnica koja umire, u vezenoj bluzi, kose upletene u kikice, s omiljenim nakitom, a oko nje publika, u kojoj se našao veliki broj njenih prijatelja iz detinjstva i mladosti, tiskajući se između slika na zidovima i heroine koja se opraštala od života.
Na poslednjoj strani svoga dnevnika naslikala je „anđela smrti” i napisala: „Nadam se da će odlazak u smrt biti srećan i nadam se da se nikada neću vratiti.” Smrću umetnice, njen „plavi dom” u kojem je na dan smrti ležala obučena u belu košulju, okružena ružama, knjigama, lutkama, ušao je u legendu. Postao je svetilište za sve one koji bi da upiju nešto od lepote koja je kružila oko Fride i prožimala zidove, predmete i biljke u vrtu. U njemu je ogroman krevet, strašan okov za njeno skršeno telo, u kojem je bila „zatvorena u svoju samoću”.
Zidovi kuhinje obloženi su žutoplavim keramičkim pločicama, a na sredini je veliki sto od tesanog drveta i oko njega stolice. Iznad ognjišta „nekadašnjeg živog srca kuće”, ispisana su imena Fride i Dijega.
Trpezarija je puna umetničkih predmeta iz predšpanskog doba, male statue, maske, amajlije… U vrtu cvrkut ptica koje je Frida slušala ležeći u krevetu s baldahinom i posmatrajući svoj lik u ogledalu. Među drvećem stoji jedna piramida koju je Dijego osmislio za Fridu: na svakom stepeniku po jedan stari, kameni bog. Na trupcu starog stabla, jedna kamena buljina… bdi.
Arh. Radmila Milosavljević
www.dopisna-skola-ambijent.rs
#Plavi #dom #Fride #Kalo