Dok je čoveka biće i amajlija, a i bilo ih je od kada je sveta i veka. Ljudi se bore protiv svojih strahova, brane se od uroka, osećaju potrebu za zaštitom i veruju da im određeni predmeti u tome pomažu.
Da li je to zaista tako nema konačnog odgovora, još niko nije doneo izveštaj „s onog sveta”, ali verovatno da oni koji veruju u amajlije osete i njihovo blagotvorno dejstvo, ako ni zbog čega drugog ono zbog placebo efekta, odnosno autosugestije.
Talismani i amuleti za sreću
Amajlije ili hamajlije nazivaju se i talismani, amuleti i slično. To je predmet prirodan ili stvoren ljudskom rukom, za koji se veruje da je obdaren posebnim moćima da zaštiti i donese sreću.
Vuneni pojas s uročnicom, Martinovići, Plav (Crna Gora), druga polovina 20. veka. Njime se povija dete u kolevci. Povoj se obavija oko deteta i kolevke tako da deo s uročnicima bude na grudima deteta – da se pogled tu zadrži
– U mnogim kulturama rašireno je uverenje da štite od bolesti, uroka, zlih očiju, neplodnosti, pa čak i smrti od metka, noža, trovanja, ujeda zmije i sličnog. Amuleti se nose na licu ili drže na određenom mestu kao što je, na primer, krov ili u polju. Ljudi ih nose okačene o vratu ili pod miškom, a detetu se obično zašiju na kapu ili se nose kao broš. Izrazi amajlija i talisman često se koriste naizmenično, ali se talisman ponekad definiše kao ugravirana amajlija – objašnjava etnolog dr Saša Srećković, saradnik beogradskog Etnografskog muzeja.
On navodi da ima više vrsta prirodnih amajlija: drago kamenje, metali, zubi i kandže životinja, kosti, biljke… Amajlije koje je napravio čovek, podjednako raznovrsne, uključuju verske medaljone i male figurice. Među vernicima se smatra da amajlije crpe moć iz njihove veze s prirodnim silama, iz religioznih asocijacija ili njihovim pravljenjem na ritualan način u povoljno vreme.
Saša Srećković, autor izložbe
Praistorijski narodi koristili su prirodne amajlije u sahranama, a takozvane figurice Venere koje datiraju iz perioda od oko 25.000 godina pre nove ere mogu se smatrati kao najranije poznate amajlije koje je napravio čovek. Takozvani Makgregorov papirus iz starog Egipta navodi 75 amajlija. Jedna od najčešćih bila je buba skarabej, koju su nosili i živi i mrtvi. Skarabej je simbolizovao život – možda zato što je buba gurnula kuglu balege koja je identifikovana sa suncem i za koju se verovalo da sadrži jaja bube ili možda zato što je njen hijeroglif bio isti kao i za glagol „postati”. Smatralo se da skarabej prevodi srce umrle osobe „na onaj svet”. U Egiptu su magične formule prvobitno recitovane preko amajlija da bi im dale svoju moć. Na kraju su bile upisivane i nošene same.
U srednjem veku hrišćanske amajlije su uključivale tradicionalne relikvije svetaca i pisma za koja se kaže da su poslata s neba.
Među Jevrejima priprema amajlija postala je rabinska funkcija. Muslimani danas često nose stihove iz Kurana, imena Boga ili povezane svete brojeve u malim torbama. Hrišćani mogu da nose krstove ili raspeća, a statuete Bogorodice se nalaze u nekim rimokatoličkim domaćinstvima. Popularna vrsta amajlije je „amajlija za sreću” kao što je kamen za rođenje ili zečja šapa.
Kutija za zapis – enamluk
Etnolozi i crkveni velikodostojnici i sveštenstvo ponekad se razilaze u tumačenjima ovih predmeta za „odbranu i zaštitu”, kako ih u šali naziva naš sagovornik. Teško je reći kada amajlije imaju pozitivno dejstvo na čoveka, a kada mogu postati i sredstvo za zloupotrebu od raznih magova koji sprovode manipulacije ili žele laku zaradu. Naravno da verovanje u određene predmete Crkva neće podržati, a izričito je protiv bilo kakve magije, jer je u epicentru njenog verovanja Isus Hrist, ali i u hrišćanskim ritualima, smatraju etnolozi, koriste se neki predmeti koji personifikuju božanstvo.
– Ljudi veruju da predmeti imaju natprirodnu moć ili, drugačije rečeno, da je božanska moć u predmetima, a rašireno je i verovanje u lekovito dejstvo delova tela svetaca, odnosno moštiju – kaže Srećković.
Pobediti strahove, iskoreniti smrt
On objašnjava da je zapadna kultura više individualistička, ona je pojedincu donela veliku slobodu i samopouzdanje, ali je istovremeno možda previše okrenuta nauci, tehnologiji i posebno medicini, koja želi sve da promeni i da iskoreni ne samo strahove, već i smrt.
– Smrt je, naime, u zapadnoj kulturi poslednji neprijatelj koji se mora iskoreniti. S druge strane, u azijskom Butanu mudraci poručuju da svako bar pet puta dnevno mora da pomisli na smrt, jer ne treba bežati od dubinskog bavljenja sopstvenom egzistencijom. I zanimljivo je, po raznim istraživanjima, veli saradnik Etnografskog muzeja, da je narod Butana među pet najsrećnijih na svetu.
U tim kulturama ljudi su svesniji prolaznosti, pa ne pridaju toliko značaja i nekim neuspesima, ne odaju se prevelikim ambicijama, koje ne mogu ispuniti, trude se da uzmu od života ono što mogu. A na tom putu do lakše egzistencije pomoći će vera, ali i amajlije mogu biti od koristi, makar i kao autosugestija.
Dečji lančić oko vrata
Interesantni predmeti, talismani i amajlije mogu se ovih dana videti i na izložbi u Etnografskom muzeju pod nazivom „Timor mortis”. Autor Saša Srećković uvrstio je među eksponate i predmete iz srpske, meksičke i vlaške tradicije, koji su deo bogate zbirke Etnografskog muzeja.
U mnoštvu originalnih i mističnih predmeta posebno se ističe bogato ukrašena amajlija na srebrnom lančiću koja se stavljala deci oko vrata kao zaštita od zlih očiju, kao i mnoštvo motiva koje je Sima Trojanović, naš prvi školovani etnolog i antropolog, pronašao početkom 20. veka. Značajan deo postavke čini i više nadgrobnih spomenika koji datiraju od 16. veka nadalje.
#Dok #ljudi #biće #amajlija