Kada smo se dogovarali o susretu uživo i razgovoru za „Magazin”, bilo nam je simpatično kako je Milan Caci Mihailović birao datume i u svom rasporedu tražio slobodan termin.
Pomislili smo: kakav šeret, verovatno glumi koliko je prezaposlen.
I, baš smo se prevarili.
Momentalno Mihailović igra u sedam predstava u pet pozorišta!
Nabraja: predstava „Žanka” u pozorištu Madlenijanum, koju je igrao deset godina sa Ružom Sokić (više od 100 predstava), zatim „Suze su okej” u Narodnom pozorištu, pa još dva Nušićeva komada, onda „Ženske razgovore” igra u Akademiji 28, „Cacijev uspomenar” ima već više od sto izvođenja na sceni Slavija. I, još nešto: duže od 40 godina vodi emisiju „Kod dva bela goluba”, na Radio Beogradu. Nakupilo se nekoliko hiljada emisija.
S Vesnom Čipčić i Svetlanom Bojković već 40 godina igra u predstavi „Ženski razgovori”
(Foto Miki Veličković)
Predstave zakazane do marta
Iz džepa sakoa izvadio je notese, papiriće, izvinio se što nije bolje organizovan (sin mu još nije kupio obećani ovogodišnji kalendar). I preko ramena čitamo nazive predstava, pozorišta u Beogradu, domova kulture po Srbiji.
– To mi je, moram priznati, velika radost. Zamislite kako se oseća neko koga su zaboravili i koga niko ne zove. Već se pune februar i mart. U poslednje vreme najviše igram predstavu „Ženski razgovori”. Svetlana Bojković, Vesna Čipčić i ja. Evo, 8. marta navršava se 40 godina od našeg prvog igranja ove predstave. Samo u martu za sada imamo šest predstava – objašnjava naš sagovornik.
Na pitanje smemo li da čitaocima otkrijemo koliko ima godina, odgovara:
– Izuzetno mi je odvratno da izgovorim tu cifru. Imam 75, punih. A, juče sam imao 60!
Veruje da vitalnost i energiju koju ima delom duguje genima – deda, koji je bio učitelj, živeo je „samo” 101 godinu, ali smatra da je za to zaslužna i profesija koju je izabrao.
– Sreća je, naravno, da te služi dobro zdravlje i da radiš do poslednjeg daha. Ima mojih kolega koje je nažalost bolest sprečila da duže traju na sceni. Ali, ne mogu da zamislim da nemam predstavu. Taj miris scene je neobjašnjiv. Trenutak kada počinje predstava, pa se digne zavesa i glumca zapljusne vazduh iz gledališta, ali i energija gledalaca – objašnjava glumac.
Iz prve postavke komada „Sveti Georgije ubiva aždahu” u Ateljeu 212
Nedavno se navršilo 50 godina od prvog izvođenja kultne predstave „Radovan Treći” u kojoj je tumačio lik Jelenčeta. Mihailović je bio učesnik tribina i konferencija za medije na kojima se obeležavao taj jubilej.
– To je bio jedan divan incident. Uskočio sam u tu predstavu. Pre mene je tu ulogu igrao Bora Todorović. Čudo se desilo s tom predstavom: premijera je trajala sat i 45 minuta, a mi smo posle taj komad igrali tri sata. Za uspeh predstave bio je zaslužan čarobnjak u liku Zorana Radmilovića, ali i cela ekipa bila je kao jedan lepo uštimovan orkestar. U toj predstavi igrali su i Maja Čučković, Mira Banjac, Tanja Beljakova, Milutin Butković, Taško Načić – nabraja naš sagovornik.
Caci razotkriva i mit da je Radmilović sam dodavao i improvizovao koliko je hteo u toj predstavi:
– Nije bilo tako. Zoran je izuzetno poštovao tekst Duška Kovačevića, ali je neke stvari dodavao parčence po parčence. Bio je odličan improvizator, ali je improvizacija blesnula tek ponekad. Istina je da je Radmilović od toga pravio politički angažovan komad, umeo je lepo da gurne „prst u oko” i da kaže mnoštvo toga uz svoj divan osmeh. Vole ljudi da čuju kada glumac sa scene pusti žaoku. Bila je to priča o skorojevićima, koji su došli u Beograd i „uglavili” se u jednu krletku, soliter, na 12. spratu, priča o zavičaju – priseća se Mihailović.
S Gordanom Kosanović u komadu „Svadba”
Podseća nas da je komad „Radovan Treći” u nekoliko navrata postavljan ponovo na scenu. Radmilović je umro 1985. godine, ali je reditelj Mijač kasnije postavio predstavu u kojoj je Radovana igrao Voja Brajović, čak dobio i nagradu. I Brstina je režirao u Ateljeu 212. Pre nekoliko meseci komad je postavljen u somborskom pozorištu, a naš sagovornik se tu slučajno zatekao u jednoj pauzi i glumci su hteli da popričaju s njim.
Ali, slavu prve predstave izgleda nije niko dostigao.
Koliko bi uopšte nekadašnji kultni pozorišni komadi danas zainteresovali nove generacije? Pitamo koje bi predstave iz prošlosti trebalo možda vratiti na repertoar, da li bi ih mladi prihvatili i razumeli?
– I u moje aktivno vreme bilo je dobrih i slabijih predstava. I dobar reditelj ima pravo na neuspeh. Ali siguran sam da bi mlada publika vrlo dobro razumela nekadašnji zaštitni znak Ateljea 212 „Sveti Georgije ubiva aždahu” Duška Kovačevića. Ili „Čekajući Godoa”. Ta predstava je bila fantastična. U izvođenju su učestvovali Mića Tatić, Rade Marković, Ljuba Tadić. Ima i danas fenomenalnih glumaca, ali ono što sam ja zatekao mislim da se ne može ponoviti. Na jednom mestu Cica Perović, Zoran Radmilović, Neda Spasojević, Taško, Bule, Renata, Radmilović, Ruža Sokić, Mira Banjac, Gaga Nikolić, Đoka Jelisić – priseća se naš sagovornik.
S Gordanom Kosanović u komadu „Svadba”
Dodaje da je danas pozorište sigurno u nekom smislu drugačije. Tehnika je napredovala, na sceni se dešavaju čuda, ali, dodaje, da se ne boji za publiku.
– Prave pozorišne publike uvek ima, jesu u manjini, mnogo više je onih koji sede kod kuće i gledaju rijaliti programe. Ali, pozorišta su danas puna.
Dodaje da kad god može ide u pozorište.
– Poslednje sam gledao komad „Rolerkoster”, hit predstava u režiji Milice Kralj. Traži se karta više. Na probi koju sam gledao glumci nisu bili sigurni šta su uradili. Ohrabrio sam ih i rekao da imaju fenomenalnu predstavu – objašnjava Mihailović.
S legendarnom Mirom Stupicom u predstavi „Divovi iz planine”
U toj predstavi igraju obojica Mihailovićevih sinova, pa zadirkujemo sagovornika da je pristrasan i da se njegova ocena ne računa, ali on to kategorički negira.
Sinovi su pošli njegovim putem: Vladislav je član Ateljea 212, Petar je slobodan umetnik. Ima i unuke Draganu i Dunju, a supruga Biljana je profesor književnosti. Caci ne propušta da kaže kako će uskoro slaviti jubilej: 50 godina braka!
Poklon glumaca posle predstave „Sveti Georgije ubiva aždahu”
Pisanje je, pored glume, druga velika ljubav našeg sagovornika. Nedavno je dobio književnu nagradu „Simo Matavulj”, priznanje Udruženja književnika Srbije. Napisao je tri „Uspomenara 212”, zbirke priča i anegdota o životu glumaca i svima onima bez kojih pozorište ne može: rediteljima, piscima, rekviziterima, dekoraterima, električarima, šminkerima i knjigu „Čarobnjak Radmilović”. Ne samo da je napisao „Uspomenar” nego ga i javno izvodi u svom Ateljeu 212 pod imenom „Cacijev uspomenar”.
– Uvek sam pisao, a i danas ukucavam polako u kompjuter ono što mi se čini da ne treba da se zaboravi. Kada sam počeo da pišem prvi „Uspomenar”, čak su i moji najbliži sumnjali govoreći koga će to da zanima. Međutim, ispostavilo se da ljudi obožavaju da čitaju i slušaju te priče. Dobar razlog za to je što nisam ni jednu reč izmislio ili slagao. Sve je istina. A publika voli da zaviri iza scene i sazna šta se tamo dešava, kakav je njihov omiljeni glumac. Ako me pitate za autocenzuru i gde sam povukao granicu, nisam se nikad zaklinjao da o nečemu neću da pišem. Procenjivao sam da li je nešto za javnost. U suštini vrlo je malo stvari koje nisu za javnost. I akteri tih priča ponekad su bili srećni što sam zabeležio nešto što su i oni sami zaboravili. Glumci su isti kao i sav ostali svet. Ima među njima i dosadnih i namćora, ali ljudi su takvi, različiti – objašnjava glumac u ulozi pisca.
Dodaje da je imao sreću da bude s izuzetnim ljudima, pa je o njima i pisao. Čak i ako neko mlad ne zna konkretnog glumca, zanimljive su im situacije u kojima su se našli na sceni ili iza nje ili na gostovanju.
U istom komadu – „Georgiju” u mladosti igrao je učitelja Mićuna, a kasnije deda Mićuna
Spomen-ploče za velikane
Mihailović je ponosan na još jednu svoju „ulogu”. Doskora je bio veoma aktivan u obnovljenom Društvu za ulepšavanje Vračara.
– Inicirao sam otkrivanje spomen-ploče svojim kolegama na kućama u kojima su živeli: Zoran Radmilović, Pepi Laković, Cica Perović, Aca Popović i Miroslav i Maja Belović, kao i spomenik Petru Kralju.
Bio je gost na proslavi jubileja 120 godina postojanja „Politike” (Foto: M. Spasojević)
Gluma je lepa profesija
– Gluma je lepa profesija, ja bih bio očajnik da ne mislim tako.
Ali, nije lako biti glumac u Srbiji, pogotovu sada kada ima nebrojano privatnih akademija. Sad ko plati, on je glumac odmah. Ima, naravno, sjajnih glumaca koji su izašli i s privatnih akademija. Popularnost se obično stiče na televiziji, ali je velika stvar steći popularnost preko pozorišnih predstava, što se desilo meni. I to se dogodilo s komadom „Radovan Treći”, ali ne samo s njim. Snimio sam oko 130 TV drama, igrao u mnogim serijama, imao sam gotovo 120 različitih predstava u mom Ateljeu 212 i drugim pozorištima, snimio tridesetak filmova i oko 700 drama u Dramskom programu Radio Beograda.
#Igra #sedam #predstava #pet #pozorišta