Ako bi preživeo samo jedan srpski vojnik albansku golgotu, Francuska republika imala bi obavezu da mu uputi celokupnu svoju flotu da bi ga spasla – deo je čuvenog govora Aristida Brajana u parlamentu Francuske 1915. koji je izazvao aplauz i povike „Vive la Serbie” (Viv la Serbi ili Živela Srbija). Sledeće godine francuski ministar prosvete naredio je da sve škole u zemlji za maturski rad imaju temu „Srbija”.
Ovim rečima je na proslavi 70-godišnjice Kolubarske i Cerske bitke 1984. godine Milorad Prelević pozdravio okupljene solunce u Guviji, 296 hodočasnika iz sedam beogradskih autobusa i 42 francuska veterana i podsetio na značajne i teške događaje iz Prvog svetskog rata… Srpski vojnici dočekani su u Grčkoj s poštovanjem… Na polovini puta između ostrva Vida i grada Krfa brod je stao. Pesmu Milutina Bojića „Plava grobnica” odrecitovala je na francuskom pesnikinja Mira Alečković. Uz zvuke melodije „Tamo daleko” spušten je venac u more. Solunac Živojin Lazić, koji je sebe nazivao seljakom i ratnikom, po starom običaju, prelio je mesto rakijom iz svoje ratne čuturice. Stotinak crvenih karanfila prekrilo je površinu mora. Čula su se tri mukla zvuka brodske sirene.
Mirjana i Radivoje na promociji „Amaneta” (Foto: M. Nikić)
Ovo su odlomci iz nedavno objavljene knjige „Amanet” Mirjane Belić Koročkin Davidović, nekadašnje urednice u „Politici”, i Radivoja Davidovića, publiciste i njenog supruga. Knjiga u izdanju „Čigoja štampe” posvećena je sećanju na Živojina Lazića, solunskog borca iz Velikog rata (1914–1918).
S ratnikom u opancima na Jelisejskim poljima
Mirjanine uspomene kao nekadašnje saradnice rubrike „Među nama” na Živojina Lazića potiču još iz 1979. godine, nakon objavljivanja feljtona „Dnevnik seljaka i ratnika” priređenog iz beležnice solunskog borca za naše čitaoce. Objavljen je tek kada je Živojin na gradskom sastanku boraca i starih ratnika podigao dva prsta i javno upitao zašto ne objavljuju njegov dnevnik, a pišu da su se solunci udvarali Grkinjama. Umesto honorara za feljton koji je prethodno dve godine na stolu našeg deska čekao odluku o objavljivanju, Lazić je izabrao kao naknadu odlazak na svečanost povodom Dana primirja u Prvom svetskom ratu 11. novembra te godine. Iz redakcije su odmah pozvali mladu saradnicu koja je bila na putu u inostranstvu da se vrati i pođe u Pariz kao novinarska pratnja 86-godišnjem soluncu.
Autorka i ratnik (druga i treći sleva nadesno) u Parizu (Foto: Vojin Đorđević)
„Iako je to bila velika odgovornost i obaveza, kada sam igrom sudbine upoznala, posle svog dede, drugog solunca u svom životu, prirastao mi je za srce. Do sada je ‘čučao’ u njemu čekajući da Radivoje i ja zajedno na svoj način književno priredimo dnevnik ratnika iz Sankovića kod Mionice, koji je u Parizu na proslavi ispred 27 solunaca nosio zastavu koračajući ponosno Jelisejskim poljima u opancima, suknenom odelu i s čuturicom. Bila sam ponosna kada nas je pozdravio francuski predsednik Žiskar d’ Esten”.
Mirjana Belić Koročkin Davidović je događaj opisala u izveštaju „Naši solunci pod Trijumfalnom kapijom”. U izjavi joj je Živojin, piše u knjizi, rekao: „Još od Solunskog fronta imao sam želju da vidim tu lepu francusku zemlju, koju sam osetio kao najvećeg prijatelja pre 63 godine.” Kao i „Nisam se ničeg plašio. Prvi put sam avionom leteo. Jednom pre helikopterom, na manevrima. Kad sam stigao u Pariz, učinilo mi se da sam došao u neki drugi svet. Ko zna koliko bi mojih Sankovića u njega stalo. A onaj silni narod, kako li ga samo ‘lebom izrane?”.
Ono što u tekstu u našem listu nije napisala bio je Živojinov predlog: „Dijete, hoćeš li me odvesti tamo gde ono lepe žene igraju?” Pri pomisli da bi neko komentarisao kako ona vodi u „Mulen ruž” solunskog borca, izmislila je kako je bole noge.
Ideja o knjizi pratila ju je godinama, ali je prikupljanje građe, fotografija i neobjavljenih delova dnevnika trajalo. U tome joj je pomogao životni partner Radivoje, s kojim ju je 1984. godine, takođe, sudbina spojila. Tada novinar opštinskog lista „Glas Vračara”, Radivoje Davidović nekoliko puta je telefonom tražio novinarku Miru koja je tada pisala feljton o tome ko je fotografisao Stevana Filipovića kada je pre nego što su ga Nemci obesili u Valjevu 1942. godine podigao ruke uvis s povikom „Živela KP i sloboda”. Pretpostavljalo se da je reč o tada sedamnaestogodišnjoj Slobodanki Vasić, „letećem” fotografu s dozvolom nemačkih vlasti, iz jedne foto-radnje. Radivoje je slučajno upoznao Slobodanku koja je kasnije živela na Vračaru i ona mu je obećala pismo iz foto-radnje kao potvrdu da je autor slavne fotografije. Na kraju feljtona pisalo je da se javi svako ko ima nešto da doda.
U mladosti (Foto: lična arhiva)
„Radivoje je pohitao da mi javi, ali svaki put, kako je zvao ujutru, u mom odsustvu bi mu se javio urednik Duško Dimitrijević. Redovno mi je prenosio i najzad rekao da ostavim poruku kada ću biti kraj telefona u redakciji, tada fiksnog i jedinog. Odlučno sam preko njega poručila da dođe na portirnicu oko pet, kada završavam posao. Otišli smo u restoran ‘Sunce’ kod Doma omladine i shvatila sam brzo da nije više bitno i ako mu Slobodanka ne dostavi pismo: premda je bio stidljiv, otada se više nismo rastajali”, priča Mirjana.
Radivoje, odrastao na Dorćolu, nekada učenik škole „Braća Baruh”, počeo je da piše istorijske romane podstaknut tragedijom ove jevrejske porodice i majke koja je u nacističkim zločinima u jednom danu ostala bez tri sina i dve ćerke. Zamolio je Miru da mu pomogne.
„Imala je mnogo posla u listu, kasnije i uredničkog, nije dotad pisala knjige, rekla mi je da ne zna kako će. Ipak, te 1988. godine počeli smo svoj zajednički publicistički rad pisanjem ‘Povesti o braći Baruh’. O Jevrejima s Dorćola objavili smo nekoliko knjiga, među njima likovnu monografiju ‘Bora Baruh’, knjige ‘Eugen Verber, glumac, prevodilac, judaista’, ‘Enriko Josif’ i druge”, priča on.
Na jednom od svojih književnih predstavljanja (Foto: lična arhiva)
Zajedno pisali i o Stevanu Filipoviću
Zajedno su priredili i delo „Stevan Filipović – istina o istorijskoj fotografiji”. Otkako su počeli, ne prestaju zajedno da pišu. Gotovo sva dela su nagrađena na književno-publicističkim konkursima. Kada Radivoje piše, Mira lektoriše, a kada ona piše, on sakuplja građu. Neke knjige oboje istovremeno pišu, kad se podele po poglavljima.
Planiraju da se posle promocije poslednje knjige koju su spremali dve godine odmore narednih dana na zlatiborskoj „Čigoti” čijim padinama redovno „krstare”.
#Zajedno #peru #životu