Predsednik Srbije Aleksandar Vučić izjavio je da danas, 40 dana posle Božića, slavimo Sretenje. On kaže da je za nas Sretenje “crveno slovo”.
“Mnogo toga smo započeli, napravili, završili na Sretenje. Najglasnija i najjasnija poruka još iz Marićevića jaruge bila je da se globa davati ne može, niti trpeti zulum i nepravda”, rekao je Vučić.
Kaže da je Srbija danas prirodan i velik nastavak čežnji koju su ustanici imali.
Ukazao je na najvažnije događaje u osnovanju moderne srpske države.
“Prvi je oslobodilačka revolucija, drugi je organizacija i uređenje države. Pri tom su jedan i drugi tesno povezani, zavise jedan od drugog uslovljavaju se međusobno. Ta veza su ljudi, oni koji su imali snage da oba velika posla iznesu, pa i po cenu sopstvene žrtve. Oni čiji su snovi bili toliko veliki da su morali biti ostvareni. Srbija danas nije ništa drugo nego negacija i one vatre koja je u njima gorela”, kaže Vučić.
“Nastavak prirodan i velik, onih čežnji koje su oni imali. Istorija je tu veoma jasna. Sve mi možemo da zamislimo, sve da do tančina isplaniramo, izračunamo, ali bez ljudi, bez tog žara koji samo u njima može da postoji, bez njihove spremnosti, snage, vere, ni jedan posao ne može da bude ne samo završen, nego ni započet na pravi način”, naglasio je Vučić.
Vučić rekao je da Karađorđe Petrović i ustanici koji su se na Sretenje 1804. godine okupili u Marićevića jaruzi nisu samo zaslužni “večni očevi ove države i ove nacije, nego i najbolji primer ogromne vere i moći”.
“Prvi srpski ustanak i Sretenjski ustav rezultati su dugotrajnih istorijskih procesa, tokom kojih je u silne nesreće, raslojavanja i raseljavanja jedan narod uspeo da preživi i da sačuva i razvije duh iz kojeg se rađa najbolji ljudski revolucionarni materijal”, rekao je Vučić.
On je dodao da je vekovima ranije Srbija bila zemlja bez ljudi i da je deo naroda otišao ka moru i Mletačkoj republici, a deo u dve velike seobe prešao dve velike reke i dopao pod vlast i zaštitu austrougarskih careva.
“Oni koji su ostali izborili su se oko onoga što im je preostalo, patrijarhalne zajednice oko svoje vere i oko predanja nekada slavnoj Nemanjićkoj državi. U 18. veku Srbi u kom god carstvu da žive, žive na granici kao vojnici i oni koji služe vojnim potrebama. To je podrazumevalo i neku vrstu autonomije i različite povlastice, ali je to prouzrokovalo i sasvim novo povezivanje iz kojeg je nastala svest o tome da nismo tek tako nestali kao narod, nego da nas ima na raznim stranama. Priče uskoka i hajduka sa juga i rodoljubive progresivne ideje sa severa donele su u Srbiju novi vetar slobode i novu nadu da je moguće ponovo stvoriti svoju državu”, dodao je predsednik Srbije.
Tokom svog govora on je istakao ljubav prema slobodi srpskog naroda.
“Srbin ne voli da robuje i više od svega voli svoju slobodu”, poručio je Vučić.
“Ne smemo da zaboravimo onaj najvažniji detalj. Ljude, naše hrabre ljude, srpskog seljaka i njegovu snagu. I Karađorđa, čoveka iz siromašne porodice koji je sam izrastao, učio, vojevao, postao gazda i krenuo da sanja srpsku državu za sve nas. I nikada nije zaboravio odakle potiče. Između prvog i drugog sastanka u Orašcu, on je pešice, korak po korak obišao bukvalno čitavu tadašnju Srbiju. Ušao u svako selo, svaku kuću, razgovarao sa svakim domaćinom, čuo njihove želje, pitao šta je potrebno. Radovan Samardžić, koji je o tome pisao, kaže kako je pre ustanka Karađorđe znao tri osnovne potrebe kod Srba. Da se znaju moralni red i odnosi među ljudima, da se čuva nasleđeno i prima novo posle proveravanja, da se odluke ne donose svojevoljno, nego uvek dogovorno, jer i drugi imaju pameti. Na toj matrici Karađorđe je poveo borbu za slobodu i krenuo da stvara državu”, naveo je Vučić i dodao da bez tog čoveka, bez njegovog sna, njegove vere i volje ne bi bilo ni nas danas, baš kao što nas ne bi bilo bez još jedne velike ličnosti, nevelike rastom koja je Karađorđev san nastavila.
“Miloš Obrenović poznat nam je, uglavnom, kroz mane o kojima smo slušali i ne znajući mnogo o svemu. Njemu, poput Karađorđu, zamera se prekost, samodržavlje, priča se o tome kako su bili opaki i opasni, a zaboravlja se koliko je veliki deo toga što su nosili bio nametnut samim vremenom, okolnostima, istorijom u kojoj su živeli i stvarali. Pravili su državu u senci tri velike carevine, Turske, Austro-Ugarske i Rusije, u Karađorđevo vreme i Francuska je imala veliki uticaj, od kojih je svaka Srbiju videla samo kao guberniju koja treba da služi isključivo njihovim interesima. Morali su da zadovolje i tuđe, ali i potrebe sopstvenog naroda, onog koji je vekovima formiran u zaverenju i otpor prema svakoj vlasti, pa i onoj koja je bila njegova. Narod koji je radije ratovao, nego plaćao porez i bio otporan na svaku vrstu organizovanja, osim onog u svojoj kući. I sve to teško da bi neko drugi mogao i da izdrži i da reši, osim tog lukavog, nepismenog, svinjarskog trgovca Miloša Obrenovića. Na svaki mogući način on je gradio Srbiju. Njenu autonomiju najpre, a zatim i državu. I čuo je narod u svemu tome, shvatio je težinu i osećao je duh tog vremena. Odatle, u toj maloj, do pola oslobođenoj većinski nepismenoj Srbiji, nastao je taj Sretenjski ustav, jedan od prvih u celoj Evropi. Ustav koji je ukinuo ropstvo. Ustav koji je razgraničio vlast. Ustav koji je ustanovio da su pred zakonom svi jednaki. Ljudi, veliki ljudi od Miloša preko Dimitrija Davidovića do Mileta Radojkovića su ga doneli”, kaže predsednik Srbije.
Vučić se potom obratio rečima kojim, kako kaže nije napisao:
“Jesmo li se odužili svim tim ljudima? Jesmo li uvek bili pravični prema njima? Kako je završio Karađorđe? Kako je završilo progonstvo? Jesu li njihovi naslednici bolje prošli? One koji su nam stvorili stajaću vojsku, one koji su nam gradili železnicu nazivali smo najvećim izdajnicima. One koji su nam spasili Hilandar i vratili ga iz bugarskih u naše srpske ruke, ubili smo sladostrasno i rekli kako je to najveće, najhrabrije delo koje su Srbi mogli da načine. O jednom drugom, u 20. veku, mučki ubijenom Aleksandru nikada nismo umeli lepo reći da izgovorimo. Ni ulicu mu nismo dali. Mi ovde u našem Beogradu, nadam se ne zadugo, imamo ulicu atentatora na kralja Aleksandra. Samo nemamo ulicu kralja Aleksandra. U njegovo vreme, ovde gde vi sedite, ova zgrada je građena i napravljena. Malo. Za nas, Srbe, očigledno, nedovoljno. A sada, nešto u današnjem trenutku. Zašto ovde po prvi put gledate zajedno i ravnopravno slike Karađorđe i Miloš?”.
Dobitnici odlikovanja
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić uručio je večeras zaslužnim pojedincima i institucijama odlikovanja povodom Dana državnosti Srbije.
Orden prvog stepena dobili su predsednik Skupštine RS Nenad Stevandić, igumanija Pećke patrijaršije Mati Haritina Pantić, a u oblasti medicinskih nauka akademici Bela Balint, Zoran L. Kovačević, Ninoslav Radovanović, Rajko Kuzmanović iz Republike Srpske.
Pored pojedinaca sretenjski Orden prvog stepena dobili su i Letopis matice Srpske, Instutut Banja Koviljača, OŠ “Dragojlo Dudić”, Muzej grada Beograda, Politika, Klinika za ginekologiju i akušerstvo, Radio Beograda i Košarkaški Savez Srbije, a Odren prvog stepena dobile su i “Večernje novosti”.
Sretenjski Orden drugog stepena dobio je Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja iz Beograda, Institut za nuklearnu nauke “Vinča”, Institut za mentalno zdravlje, Galerija Doma vojske Srbije, episkop niški Arsenije, Narodno pozorište Republike Srpske, Kliničko-bolnički centar Kosovska Mitrovica.
Sretenjski orden trećeg stepena dobili su Aleksandar Đogo, Radomir Uljarević, Filmske novosti, Narodna biblioteka Jefimija, hor Kolibri RTS, Slavko Krstić, škola za muzičke talente u Ćupriji.
#Srbin #voli #robuje #više #svega #voli #svoju #slobodu #Balkan