O bombaškom napadu na autobus “Niš-ekspresa”, u Livadicama kod Podujeva pre ravno 23 godine, kada je ubijeno 12, a ranjeno 43 Srba, kao uostalom i o ubistvu žetelaca u Starom Gracku, ubistvu dece u Goraždevcu i mnogim drugim zločinima nad Srbima na Kosovu i Metohiji, sve se zna, jedino – pravde nema. A neće je ni biti.
To je, kada je u pitanju i ovaj zločin kao i mnogi drugi nad Srbima na Kosovu, jedina konstanta. Ovde sve ima svoju cenu, jedino srpske glave ne vrede ništa.
Jer, kako drugačije definisati čitav niz tragikomičnih, strašnih obrta, nepravdi u slučaju napada na autobus “Niš-ekspresa”. Priča o makazama u piti zeljanici ili, po drugoj verziji, u rođendanskoj torti, bekstvu glavnog osumnjičenog iz čuvenog Bondstila iz kog ni muva ne može da izleti a da ne bude snimljena, osuđujuće, pa oslobađajuće presude, pošto su ga kasnije uhvatili i sudili mu. Čitavog cirkusa koji je trajao deceniju i po i koji je rezultirao činjenicom da za strašni zločin, masakr nevinih ljudi, niko nije osuđen, da pravde, jednostavno – nema.
Jedino će Srbi, rođaci pobijenih oplakivati danas u Lapljem Selu svoje mrtve. Malog Danila Cokića koji je, kad je autobus minom od 100 kilograma dignut u vazduh, imao jedva dve godine i dalje, redom, Nenada Stojanovića, Dragana Vukotića, Lazara Milkića, Snežanu Zdravković, Sunčicu Pejčić, Nebojšu Cokića, Mirjanu Dragović, Milinka Kragovića, Velju Stakića, Slobodana Stojanovića, Živanu Tokić, kao što ih oplakuju poslednjih 23 godine.
Na današnji dan, pre 23 godine, u trenutku kada je autobus “Niš-ekspresa”, u konvoju autobusa u kome su bili Srbi, prolazio putem pored Livadica, dvojica muškaraca aktivirali su sa obližnjeg brega bombu od 100 kilograma eksploziva, sakrivenu u odvodnoj cevi ispod magistralnog puta. Od siline eksplozije autobus težak više tona odleteo je u vazduh, bio odbačen punih 15 metara u stranu.
Na lice mesta odmah su stigli forenzičari UNMIK-a, na mestu odakle je aktivirana mina, pored ostalog, nađeni su opušci cigareta pa je brzo utvrđeno da DNK tragovi nađeni na opušcima odgovaraju DNK povezanim sa slučajem ubistva u Nemačkoj četiri godine ranije za koje je bio osumnjičen Albanac Fljorim Ejupi. Ubrzo je, navedeno je u izveštaju UNMIK-a, krater od bombe zatrpan, navodno po naređenju Kfora i, navodno, kako bi saobraćaj magistralom bio što pre uspostavljen, pa je uništen čitav niz drugih dokaza.
Posle više od godinu dana, Ejupi, tada aktivni oficir KZK (onoga što je danas KBS i što će sutra biti vojska Kosova), konačno je uhapšen. Pored njega još 26 kosovskih Albanaca. Četvorica su zadržani u pritvoru ali su i oni ubrzo pušteni na slobodu, u zatvoru je ostao jedino Fljorim. Među puštenima na slobodu našli su se i Jusuf Veliju i Avdi Behljulji. Sa jednim od njih, ukazivali su dokazi iz istrage, Ejupi je razgovarao telefonom neposredno pre nego što je aktivirao bombu. U akciji hapšenja učestvovalo je skoro 3.000 britanskih i norveških vojnika, a uključeni su bili i specijalci SAS-a.
Visoki zvaničnik UNMIK policije kasnije je za portal RTS ispiračo da posle hapšenja Ejupija “nikom od istražitelja te policije nije bilo dozvoljeno da mu priđe dok se nalazio u zatvoru u Prištini i da je naredba stigla direktno iz vrha Misije UN”. Ubrzo je ovaj svedok video da iz zatvora u Prištini poleće američki helikopter.
Iako kasnije, nije bilo potvrde da je Ejupi prebačen u Bondstil, bazu međunarodnih snaga kod Uroševca, iako nije bilo potvrde da je bio u pomenutom helikopteru, glavni osumnjičeni obreo se u bazi, odakle je ubrzo pobegao i to tako što je presekao žicu ograde makazama koje su bile u zeljanici, ili u rođendanskoj torti koju mu je u zatvor donela rodbina tokom posete.
Džo Mekalister, istražitelj UNMIK-a, kasnije je “Novostima” ispričao da je Ejupi pobegao u narandžastom fluorescentnom kombinezonu tako što je uspeo da pronađe mrtvi ugao u ogradi koji nije bio pokriven kamerama. Tek posle ovog bekstva i istrage, obezbeđenje Bondstila je pojačano, dodate su nove količine žice kao i stražarske kule.
Više od tri godine kasnije, oktobra 2004, Ejupi je uhapšen, ovog puta u Tirani, i predat UNMIK policiji, mada se ispostavilo da je prethodno bio na KiM, policiji pred nosom, pola godine ranije, 17. marta 2004. gde je aktivno učestvovao u martovskom pogromu, napadima na Srbe i vojnike Kfora, da je, čak, bio i jedan od organizatora nasilja nad Srbima. Tada je za njim i raspisana poternica zbog sumnje da je odgovoran za ubistvo jednog vojnika Kfora i jednog pripadnika KPS-a.
Sredinom 2008. godine, u Okružnom sudu u Prištini, sudija Hajnalka Karpati, kao predsednica Međunarodnog veća i članovi veća Noster Koster i Mauricio Salustro proglasili su Ejupija krivim za zločin u Livadicama i osudili na ga na 40 godina zatvora. U presudi je navedeno da dokazano kako je Ejupi sa drugim nepoznatim licima planirao i podmetnuo eksploziv pod autobus u kome su bili putnici Srbi sa KiM i koji su iz Niša putovali u Gračanicu na Zadušnice.
Kao dokaze, međunarodni tužilac ponudio je izveštaj policije o veštačenju na osnovu DNK analize opuška cigareta nađene na licu mesta koji je pripadao Ejupiju, ali i svedočenje zaštićenog svedoka “Alfa” koji je ispričao da je Ejupi jasno “opisivao svoje učešće i ulogu u bombaškom napadu”.
Devet meseci kasnije, drugostepeni sud u Prištini u kome su bila trojica Euleksovih i dvojica kosovskih sudija oslobodio je, zbog navodnog nedostatka dokaza, Ejupija svake odgovornosti za zločin u Livadicama i on je odmah pušten na slobodu.
U optužnici podignutoj 2006. godine pojavili su se i dokumenti prema kojima je napad u Livadicama mogao biti sprečen, jer su Britanci, navodno, pre eksplozije dobili obaveštajne podatke da se masakr sprema, kao i podatak o datumu. U jednom poverljivom izveštaju navedeno je i da vojnici Kfora upućeni da obezbede put, zbog niza faktora nisu stigli da provere deonicu na kojoj se napad dogodio.
U međuvremenu, ime Fljorima Ejupija pomenuto je i u vezi sa ubistvom Olivera Ivanovića u Severnoj Mitrovici pre šest godina.
Govoreći sredinom 2019. o istrazi o ubistvu Ivanovića, predsednik Srbije Aleksandar Vučić rekao je kako misli “da istražni organi Srbije imaju ime ubice”. Vučić je tada upitao međunarodnu zajednicu “zašto najvažniji snimak koji je zabeležio krivično delo nije dostavljen Srbiji sve pod izgovorom da nadzor nije radio za to vreme”, kao i “zašto Srbija ne može da dobije snimke sa aerodroma u Tirani”, i “šta je tamo radio Fljorim Ejupi, kako je napustio Nemačku i šta se tamo dešavalo”.
U autobusu “Niš-espresa” 16. februara 2001. godine bile su i sestre Mirjana i Jelena Dragović. Jelena je preživela napad, 20-godišnja Mirjana nije.
“Nama je ostala tuga i ostala bol. Bogu smo ostavili da deli pravdu, od vlasti se valjda više ništa ne očekuje, a narodu je ostalo da pamti i da ne zaboravi”, izjavila je Jelena pre koju godinu, na godišnjicu zločina.
“Mog supruga Veljka eksplozija je odbacila u njive čak 15 metara. Ja sam pala u rupu koja je nastala od eksplozije. Bila sam svesna svega”, reči su Zlatke Stakić iz Štimlja.
Njen suprug Veljko, dva meseca posle napada podlegao je povredama i bio je dvanaesta žrtva zločina u Livadicama.
#Makaze #torti #osumnjičenog #bekstvo #Bondstila #nevinih #Srba #Balkan