Pretragom na Guglu uz ime Spomenka Gostića pojavljuje se podatak da je on bosanskohercegovački vojnik. Istina je da je on rođen, živeo i život završio u Bosni i Hercegovini ali ta odrednica je nekako nakaradna. Jer, Spomenko je bio vojnik Vojske Republike Srpske. I to ne bilo kakav vojnik. On je bio najmlađi vojnik i najmlađi odlikovani borac Vojske Republike Srpske.
Spomenko Gostić rođen je u Maglaju 15. avgusta 1978. godine. Nije imao priliku da uživa u bezbrižnom detinjstvu. Otac Stojan i majka Milenka se razvode kada je Spomenko imao devet godina. On sa majkom odlazi u selo Gornji Ulišnjak na Ozrenu, gde će živeti sa bakom Vidom Mitrović. Imao je polubrata Dragana, koji je bio Milenkin sin iz prvog braka.
(printscreen)
U selu gde je živeo nije bilo škole. Spomenko je svaki dan sa drugovima pešačio osam kilometara do osnovne škole u Maglaju. Oni koji su ga poznavali kažu da je bio vredan, uvek spreman da pomogne. Početkom 1992. godine Spomenku umire majka. Na jesen, sa početkom ratnih sukoba, u granatiranju sela gde je živeo, gine Spomenkova baka Vida.
Polubrat Dragan odlazi u otadžbinski rat. Istim stopama kreće u Spomenko kojeg odbijaju da prime u vojsku jer je imao samo 14. godine. Njegovi drugovi sa 16 godina su primnjeni. Spomenko je tako ostao bez drugova za igru.
Ali, kako je rat odmicao pojavio se problem snabdevanja jedinica na izlovanim i teško pristupačnim delovima fronta. Spomenko Gostić je upravo to iskoristio i napravio zapregu. Na selu je zavoleo konje i sa drugom, Slavišom Petrovićem dostavljao je hranu i municiju do fronta. Po potrebi, prevozio je nazad ranjene.
Your browser doesn’t support video.
Please download the file: video/youtube
To što nije učestvovao u borbama na prvoj liniji ne znači da je Spomenko bio zaštićen. Ranjen je dok je prevozio hranu za vojsku. Velike kiše su napravile bare duž kolskog puta i on i njegov saborac Slaviša Petrović skrenuli su sa uobičajene putanje. Jedan točak zaprežnih kola je aktivirao protivpešadijsku minu. Geleri su lakše ranili Slavišu dok je je Spomenka okznuo deo mine.
On je posle toga raspoređen u komandu. Da bude kurir. Tada je već postao poznat. Nakon ranjavanja ga je fotografisao Tomislav Peternek. To je prvi trag malog heroja. Ubrzo na Ozren stiže i ekipa Televizije Novi Sad a novinar Petko Koprivica u oktobru 1992. godine pravi razgovor sa Spomenkom. Nakon toga iz celog sveta stižu pozivi da Spomenko nastavi školovanje i život u miru, daleko od rata. Spomenko je sve pozive odbio. Njegovo mesto bilo je uz njegove ratne drugove.
Nažalost, prilikom jednog napada na linije Vojske Republike Srpske, 20. marta 1993. godine poginulo je pet boraca dok je Spomenko teško ranjen. Rane su bile isuviše teške. Umire i sahranjen je u selu Njiverak.
(Wikipedia)
Spomenko Gostić posthumno je odlikovan Medaljom zasluge za narod. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić prošle nedelje je povodom Sretenja, Dana državnosti Srbije Mladenu Stojanoviću, rođaku Spomenka Gostića uručio Medalju za hrabrost „Miloš Obilić” kojom je odlikovan naš junak.
Stojanović je tada izjavio da se Gostić borio za srpski narod i da je potrebu za borbom shvatio još kao mali. Stojanović je istakao da je njegov rođak odlikovan zbog svoje hrabrosti i zahvalio se predsedniku Srbije zbog toga što ga je posthumno odlikovao najmlađeg vojnika.
„ Bez obzira na to kojoj zemlji pripadamo, ne postoje fizičke granice, nego mi smo svi jedan narod po pravoslavlju”, rekao je Stojanović.
#Srpski #Obilić #Ozrena #Spomenka #Gostića #život #nije #mazio #postao #heroj #ušao #legendu