Nedavno su mediji objavili da se u jednoj školi dogodio nezapamćen napad na nastavnika. Jedna srednjoškolka, inače odličan učenik, s leđa je nožem napala nastavnicu matematike i posekla je po licu. Kada se ovako nešto desi, ljudi se pitaju: Zašto? Šta je razlog?
Najjednostavniji odgovor je: mržnja.
Mržnja se razlikuje i od prezira i od ljutnje i besa kao veoma snažne ljutnje. Ljutnja je emotivni zahtev za promenu ponašanja. Onaj ko se ljuti na nekoga to čini zato što smatra da se drugi ponaša na neki način koji je neopravdan i štetan. Zato je svaka ljutnja zapravo poruka: promeni ponašanje. Kako je ljutnja usmerena na nečiji postupak, ona ništa ne govori o tome kakav je odnos osobe koja se ljuti prema osobi na koju se ljuti. Zato je moguće ljutiti se na osobu koju volimo i poštujemo.
Neprijateljska osećanja
Za razliku od ljutnje prezir je neprijateljsko osećanje. Ljudi preziru one za koje misle da su nedostojna, nedovoljno vredna ljudska bića. Glavni načini izražavanja prezira su ignorisanje, isključivanje iz grupe, vređanje, ponižavanje, ismevanje drugoga. Osoba koja prezire zapravo dehumanizuje drugoga – umanjuje njegovu čovečnost – smatrajući ga bezvrednom ili nedovoljno vrednom osobom.
Dok oni koji preziru smatraju da je drugi loš, oni koji mrze smatraju da je drugi zao. Iz toga sledi da je sasvim opravdano da zlu osobu unište, bilo u socijalnom, emotivnom ili fizičkom smislu. Najveći broj ubistava je upravo motivisan mržnjom. Jedno istraživanje u nekom našem zatvoru pokazalo je da se veliki broj osuđenih ubica ne kaje, već smatra da je ubijeni „dobio ono što je zaslužio”. U tom smislu mržnja isključuje osećanje krivice i kajanja.
Ono što je tipično za osećanje mržnje jeste da oni koji mrze često to rade zato što veruju da je osoba koju mrze prva počela njih da mrzi. Drugim rečima, ljudi su često uvereni da je mržnja „odbrambena” i da je njihov destruktivni čin prema osobi koja je predmet mržnje samo „osveta” za ono što je ona prethodno uradila.
Prema tome, opisana devojka verovatno je mislila da je nastavnica mrzi, da ima „pik” na nju, i posle serije različitih događaja koje je učenica tumačila kao „dokaze” nastavičine mržnje, ona je odlučila da se „osveti”. U mnogim ovakvim situacijama reč je o umišljenom, subjektivnom zaključivanju koje nema stvarnih razloga u tuđim postupcima. Nije slučajno da je nastavnici isečeno lice, ona regija tela koja je mnogim ženama jedna od najvažnijih.
Škole bi morale da budu sigurna mesta, oslobođena svakog nasilja. Na osnovu izveštaja iz medija, škole dobro štite decu od nastavnika, decu od druge dece, ali nedovoljno nastavnike od dece. U slučaju incidenta, dovoljno je dete ispisati iz škole i cela stvar pada u vodu. Pri tome razne „instruktorke” pogrešno uče nastavnike da su i oni nasilnici ako se fizički brane od fizičkog napada.
Zašto se u američkim školama povremeno pojavljuju masakri? I tu je odgovor: mržnja. Sve te njihove priče su slične: šikanirano dete, isključeno iz grupe, često ismevano ili podsmevano, kada nakupi dovoljno mržnje prema drugima, uzme oružje i krene u slepi osvetnički pohod. Da se to ne bi dešavalo kod nas, potrebno je sprečiti razvijanje osećanja mržnje kako između dece, tako i prema učiteljima i nastavnicima.
Jedno slovenačko istraživanje pokazalo je da su upravo emotivno nepismena deca ona koja su najviše nasilna. Decu treba učiti da razlikuju ljutnju, koja je u redu, od prezira i mržnje, koja su neprijateljska osećanja i zato nisu u redu. A sva ova osećanja nastaju zbog nekog konflikta, tako da je nužna edukacija o konfliktima i načinima njihovog prevazilaženja. Što deca imaju bolje socijalne i pregovaračke veštine, to je primena sile ili šikaniranja manje prisutna.
Vršnjački medijatori
Jedan od načina je da se u svakom razredu obuče „vršnjački medijatori” koji bi posredovali u slučaju spora između učenika. Njihova funkcija nije toliko u tome da doprinesu razrešenju spora, već u tome da učenici koji su u sporu sednu i porazgovaraju ko je šta kako doživeo i zašto je postupio kako je postupio. Ovaj način im pomaže da bolje razumeju drugog učenika, njegov doživljaj i motive, čime ih sprečava da mu zalepe etiketu da je „zao”. Time se sprečava razvoj mržnje i njenog destruktivnog potencijala, a održavaju prijateljski odnosi između učenika koji su u konfliktu.
Napad nožem na nastavnika je poziv za buđenje ljudi u prosveti, jer je mržnja ušla u škole.
Tekst je objavljen 2.8.2021.
#Formule #življenja #Mržnja #školi