Slika Orahovca, srpske enklave u Metohiji, uobičajena je za većinu srpskih sela na Kosovu i Metohiji – napuštene, urušene i nagorele kuće, razvaljene kapije, namerno bačeno đubre u dvorištima koje tu „odlažu” oni koji ni srpsku imovinu ne mogu da gledaju.
Na ovim stambenim objektima često su istaknuti napisi „Na prodaju, mobilni 06…..”. Bodljikava žica koja „buja” na kapijama, zidovima oko kuća i ogradama, kao jedina zaštita srpske enklave u Orahovcu čiji stanovnici, uprkos svemu, opstaju na svojim ognjištima.
Deo ulice ujedno je i košarkaški teren (Foto: N. Andrić)
Svega nekoliko stotina preostalih Srba s oko pedesetoro dece živi u krugu prečnika svega nekoliko stotina metara, oko crkve i u obližnjim sokacima, u gornjem delu mesta, koje je nekada brojalo oko 5.000 duša i Srba i Albanaca i drugih.
Porta crkve, jedina slobodna teritorijaOŠ „Dositej Obradović” i gimnazija „Orahovac” dele po smenama isti prostor u nekadašnjoj samoposluzi. Sem ambulante i skromne prodavnice gde se okupljaju stariji, u Orahovcu ne postoji nijedan kafić, igralište ili parkić za decu.
Orahovac i obližnja sela Velika Hoča, Opteruša, Retimlje, Zrza, bila su među prvim mestima na Kosovu i Metohiji gde je teroristička organizacija OVK još 1998. godine započela svoj krvavi pir. Od 17. do 20. jula te godine ovo mesto je bilo okupirano, a kidnapovano je oko stotinu ljudi, uključujući i sedmočlano bratstvo obližnjeg manastira Sveti Vrači u Zočištu. Ubrzo je 35 kidnapovanih oslobođeno, a 47 je, ispostaviće se, ubijeno, a njihova tela završila su u masovnim grobnicama u Volujku, Klečki, Mališevu, Glođanima i Radonjićkom jezeru, dok se 18 vodi kao nestalo.
Ostalo je nekoliko stotina Srba s oko pedesetoro dece (N. Andrić)
Orahovačka sela bombardovana su i tokom agresije NATO-a 1999. godine.
Ovde ni mrtvi nemaju spokoja. I u decembru prošle godine, kao i više puta pre toga, polomljeni su krstovi na srpskom groblju. Iz bezbednosnih razloga od 1998. do 2014. godine preminuli meštani sahranjivani su u crkvenoj porti. Kada u dvorištu crkve više nije bilo mesta, odlučeno je da se sahranjuju na starom groblju na kojem su nadgrobni spomenici oskrnavljeni, porušeni ili išarani grafitima OVK. Groblje je zatrpano đubretom i uginulim životinjama.
Malo radosti u tmurnu stvarnost unose povremene posete hodočasnika, kao što je to učinila grupa sabrana oko prote Dragana Pavlovića iz Beograda, u kojoj je bio i izveštač „Politikinog Magazina”, a koja je nedavno darivala mališane iz Orahovca. Dirljiv susret priređen je u jedinoj slobodnoj teritoriji – u porti crkve. Pedesetak mališana bilo je iskreno obradovano i zahvalilo je osmehom i zagrljajem.
Pavlina Radovanović ispred crkve u Orahovcu (Foto: lična arhiva)
Ovde živi i, uprkos svemu, peva Pavlina Radovanović (14), koja nastupa u narodnim nošnjama i izvodeći tradicionalne pesme s Kosova i Metohije i drugih krajeva, kao i one novonastale u ovim teškim vremenima. Njeni nastupi, interpretacije i glasovi su prepoznatljivi i sve popularniji. Povodom Sretenja i Dana državnosti Srbije predsednik Srbije Aleksandar Vučić uručio je Pavlini Ordena Karađorđeve zvezde trećeg stepena.
Najpoznatije pesme su „Orahovcu, bašto rajska” i „Đenerale” posvećenu potpukovniku Veljku Radenoviću, komandantu Posebne jedinice policije koja je s vojskom u pomenutim zbivanjima u leto 1998. oslobodila Orahovac. Kompozitor i tekstopisac obe pesme je Gavrilo Kujundžić.
Igra ispod groblja u porti crkve (Foto: N. Andrić)
Kao vatreni navijač Crvene zvezde, Pavlina je bila gost kluba, a te njene pesme postale su nezvanične himne na fudbalskim i košarkaškim utakmicama. Ovu devojčicu sreli smo prilikom posete Orahovcu, ali je prava prilika za razgovor s njom bila tokom njenog kasnijeg gostovanja u Beogradu.
Da li je za nju Orahovac i dalje „bašta rajska”, kako je, u porti crkve Uspenje Presvete Bogorodice, Pavlina pevala s drugom decom?
„Orahovac će za mene zauvek ostati upravo bašta rajska, šta god da se dogodi ne bih da odem iz Orahovca. Tu sam rođena, tu mi je porodica, brat, sestre, moja crkva, moji drugari, tu mi je sve”, kaže Pavlina.
„Sanjam slobodu, sanjam da slobodno živim, da slobodno, bez straha, prošetam van ovih nekoliko stotina metara oko naše crkve. Da upoznam vršnjake, da se družimo, da ne strepim s kim ću se sresti na ulici. Sanjam kuće, dvorišta bez bodljikave žice”, kaže Pavlina i dodaje da su crkvena porta i deo ulice jedina mesta za igru, i da život zamire s prvim mrakom.
„Nemam nikakvih kontakata s vršnjacima Albancima, iako su mi prve komšije, ne družimo se. Deli nas samo zid, ali je tata na ogradu oko kuće postavio bodljikavu žicu, jer su nas uznemiravali”, objašnjava Pavlina.
„Često putujem po Srbiji, Republici Srpskoj, Crnoj Gori, bila sam i u Rusiji. Videla sam kako moji vršnjaci tamo žive. Ovde smo se navikli da nam nedostaje sve ono što danas ta deca imaju – igrališta, parkiće, igraonice, kafiće, prodavnice – i slobodu”, kaže Pavlina.
U enklavi živi oko pedesetoro srpske dece (Foto: N. Andrić)
Pesmom pomaže ljudima
Namera joj je da koncertima nastavi akciju prikupljanja sredstava za freskopisanje crkve u Orahovcu koju je započela ovdašnja profesorka srpskog jezika i novinarka Olivera Radić. Istovremeno, ona se trudi da humanitarnim koncertima pomogne i drugim ljudima.
„Pevala sam i na humanitarnom koncertu za postradale od zemljotresa u Siriji”, kaže Pavlina sećajući se i koncerta za pomoć nepokretnom mladiću Đorđu.
„Na sve njih mislim dok stojim na sceni. Često me pesma ponese, pa zaplačem”, ističe Pavlina.
Pomagala je i obnovu oštećenih srpskih crkava i manastira i na Kosovu i Metohiji, Crnoj Gori, Hrvatskoj.
„Pevam od svoje pete godine, pohađam nižu muzičku školu ’Stevan Mokranjac’ u Lapljem Selu, udaljenom oko 70 kilometara, u klasi Nemanje Đorđevića. Sviram i klavir”, objašnjava Pavlina i kaže da želi da postane nastavnik muzike ili etnomuzikolog.
#Sanjaju #slobodu #pevaju #njoj