Big bend Radio-televizije Srbije, uz svog šefa-dirigenta Stjepka Guta, vas poziva 19. marta (20 časova) u prestoničku MTS dvoranu da zajedno proslavimo 100. rođendan velikana srpskog džeza – Vojislava Bubiše Simića. To je umetnik koji je uvek isticao: „Živite, uživajte u životu i u onome što radite i budite živahni”, poručuju iz Muzičke produkcije RTS-a. Iako slabašnog zdravlja u detinjstvu, Vojislav Bubiša Simić sada u poznim godinama može reći da je izdržao sve nedaće džez muzičara u Srbiji i ostao veran svojoj velikoj ljubavi – muzici. Zato, uoči ovog rođendanskog kompozitorskog spektakla njemu u čast, poručuje u razgovoru za „Politiku:
– Koncert čekam sa nestrpljenjem, ali i sa malo neizvesnosti, jer se izvode moja dela stara 30 godina. Naime biću te večeri posle toliko godina predstavljen samo kao kompozitor, sa nekim od mojih najpoznatijih numera kao što su „Pozdrav Kauntu Bejziju”, „Povratak”, „Vals za Andreu”, „Milkina kuća”, „Velika čočečka igra” i druge. Naravno, verujem i da ću biti predstavljen i kao dugogodišnji dirigent džez orkestra.
Preporučujem svakom Srbinu da ode u Hilandar, jer je to jedinstveno iskustvo koje otvara potpuno nove perspektive u životu
Vojislav Bubiša Simić, kompozitor, aranžer i dirigent, rođen je 18. marta 1924. godine u Beogradu. Kompoziciju je studirao na Muzičkoj akademiji, kod Stanojla Rajičića i dirigovanje kod Predraga Miloševića, a diplomirao je 1954. godine. Amaterski džez orkestar „Dinamo” osnovao je 1946. kao prvi big bend u Srbiji. Dve godine kasnije započinje saradnju sa Zabavnim orkestrom Radio Beograda. Od 1953. počinje da radi kao dirigent Džez orkestra RTB-a, na čijem čelu je bio sve do penzionisanja, 1985. godine i sa njim proputovao celu Evropu.
Na džez festivalu u Žuan le Penu, u Francuskoj 1960. dobio je prvu nagradu za svoju kompoziciju „Pozdrav Kauntu Bejziju”, u kategoriji big bendova. Komponovao je dečju, horsku, zabavnu, džez i simfonijsku muziku, iako je dirigovanje uvek bilo u prvom planu u odnosu na njegov obiman kompozitorski opus koji broji više od hiljadu dela. Jedan je od začetnika etno-džeza kod nas. Autor je primenjene muzike za veliki broj televizijskih serija, igranih i dokumentarnih filmova. Dobitnik je brojnih nagrada i priznanja i autor je više knjiga u kojima opisuje sve što je doživeo, da se kako kaže „ta iskustva ipak ne zaborave”. Iz njih saznajemo da je Bubiša u kući imao klavir i gitaru i učio da svira oba instrumenta, klavir s majkom i profesorkom, a gitaru sam. Džez je slušao kao dečkić i u Vrnjačkoj Banji, gde je letovao sa roditeljima.
– Profesorka me je učila klasičnu muziku, a mama šlagere iz filmova u kojima su igrali Fred Aster i Džindžer Rodžers. Tada su u Beogradu postojale knjižare u kojima ste mogli da nabavite note pesama Valentina Rosija, kompozicija Djuka Elingtona. Specijalizovana francuska izdavačka kuća imala je ovde radnju, pa sam prvi susret sa džezom imao kao đak Druge muške gimnazije dok je majka na klaviru svirala Djuka Elingtona – svedočio je Bubiša. Tako je džez ostao njegova ljubav za ceo život. To nije oslabilo ni u teškim godinama okupacije, a ni po završetku rata. Kao pionir džeza sa Big bendom RTS-a pisao je istoriju ovog žanra na našim prostorima i gostovao u svetu sa mnogo entuzijazma.
Da li među današnjim muzičarima pojedine doživljavate kao svoje naslednike?
Drago mi je što sam imao naslednike kao što su Ivan Ilić i Stjepko Gut i mnogi drugi. Svi su oni i vrsni kompozitori, tako da su moji potpuni naslednici.
Najviše ste prepoznati kao dirigent i aranžer, a manje kao kompozitor. Da li biste naveli neke od najznačajnijih kompozicija koje ste napisali?
Moja najznačajnija kompozicija je „Pozdrav Kauntu Bejziju”, koju smo izveli 1960. godine u Žuan le Penu na Prvom evropskom džez festivalu, gde je naš orkestar pobedio u tako velikoj konkurenciji.
U Beogradu ste sa Big bendom dočekali velikane svetskog džeza Dizija Gilespija, Elu Ficdžerald, Oskara Pitersona… Koji su muzičari na vas ostavili najveći utisak i po čemu ih pamtite?
Dizi Gilespi je na mene ostavio najveći utisak kada je sa svojim džez orkestrom gostovao u Beogradu 1956. godine, jer je to bio prvi džez koncert posle godina nemačke okupacije. I naravno, Djuk Elington, Kaunt Bejzi, Oskar Piterson i Ela Ficdžerald ostavili su veliki utisak.
Okušali ste se kao publicista, a poznato je da pričate i pišete zanimljivo i duhovito. Kako se javila potreba da u zrelim godinama počnete sa pisanjem?
Da, poznat sam po tome što govorim duhovito i zanimljivo, ali priča dođe i prođe i zato je bilo potrebno da je zapišem. Napisao sam pet knjiga „Susreti i sećanja”, „Sentimentalna putovanja”, „Neispričane priče”, „Zvuci vremena” i „Srećno putovanje”.
Jednom prilikom ste rekli da ste tokom boravka na Svetoj Gori shvatili da previše tražite od života, a da je zapravo toliko malo potrebno. Kad biste mogli ponovo da birate da li biste živeli drugačije?
Što se tiče Svete Gore i Hilandara, preporučujem svakom Srbinu da ode u Hilandar, jer je to jedinstveno iskustvo koje otvara potpuno nove perspektive u životu. Kad je reč o mom životu i karijeri, ne bih ništa menjao, ceo život sam se bavio onim što sam najviše voleo, a to je džez, i imao sam sreću da sarađujem sa najboljim mogućim orkestrima. Ni 100 godina nije dovoljno za takvo zadovoljstvo!
#Bavio #sam #onim #što #sam #najviše #voleo #džezom