Stvaranje kvalitetnih odnosa. Razumevanje sebe i drugih. Život po ovim principa bi moglo da se kaže da je srećan i ispunjen život, smatra Tomislav Kuljiš, jedan od najuvaženijih regionalnih psihoterapeuta i autora za roditeljstvo i telesnu psihoterapiju.
Osnivač međunarodnog edukativnog trening instituta i škole za psihoterapeute IPD International, nosilac Evropskog psihoterapijskog sertifikata, utemeljivač programa koji integrišu znanja iz razvojne i kliničke psihologije, telesnih i psihodinamskih psihoterapijskih pravaca, interpersonalne neurobiologije, savremene teorije povezanosti, teorije regulacije afekta i integralne teorije predstaviće se beogradskoj publici predavanjem „Zdravi odnosi kao temelj srećnog života”.
„Rani odnosi oblikuju um deteta, a kasnije takav um oblikuje dalje odnose. Koliko duboko možemo da uđemo u svoje nesvesno i razrešimo unutrašnju problematiku nefunkcionalnih obrazaca, blokiranih emocija i nenamirenih primarnih potreba i kroz rad na sebi formiramo zreliji i celovitiji ego, toliko visoko možemo da se povežemo s duhovnim aspektima i počnemo da živimo smislenijim životom, povezani s nečim većim od svog ega”, ističe Kuljiš koji sebe opisuje kao srećnika koji je, u suštini, imao srećno detinjstvo. Svestan i da pripada generaciji koja je u poslednjih možda par hiljada godina imala situaciju koja je je bila predsluv srećnog detinjstva, u pogledu socijalnog i ekonomskog stanja, stabilnosti, mira, atmosfere…To su te šezdesete, sedamdesete, osamdesete godine prošlog veka i pamti dosta stvari iz svog ranog perioda.
“Znam samo, kasnije mi je mama rekla, kada sam bio jako mali mama me je zvala Vedran, jer sam bio odmah po buđenju nasmejan i jako vedro dete, zainteresovan za sve i radoznao, zaigran…Odrastao sam u porodici gde su oba roditelja bili inžinjeri, radili su i imali smo uvek devojke ili kućne pomoćnice koje su nas čuvale i imam jako lepa sećanja na njih. Bili smo dosta povezani sa njima, imao sam isto dosta baka oko sebe. Znam da je mama puno radila, radila je puno radno vreme, a meni je to osećaj da je bila dosta odsutna. Ali nisam se osećao usamljeno, imao sam velilko društvo u ulici, imao sam svoje obdanište ispred zgrade gde smo živeli, u našoj ulici. Imao sam sve uslove da budem srećno dete i toga sam svestan, ali zanimljivo je da sam i tada toga bio svestan, jer znam da sam negde u sedmoj godini želeo da napišem knjigu o svom srećnom detinjstvu. I čak sam je počeo pisati, nekako sam bio srećan što sam srećno dete. Naravno da nije sve bilo med i mleko, da je bilo normalnih nekih kriznih situacija, znam da mi je jedna od traumica da li će mi drugari doći na rođendan. Bilo me je strah koliko će ih doći i šta ako ne dođu i bilo me je strah da pitam hoće li mi doći na rođendan, što govori da je već postojala neka unutrašnja nesigurnost i pamtim sa tri ili četiri godine interakcije sa decom, koje su mi ostavile utisak moje stegnutosti u odnosima, što je karakteristika dece koje su nesigurna i imaju strah da će biti odbačena. A iz najranijeg perioda, iz prenatalne faze što me je možda najviše odredilo, mama je u tom periodu radila svoj diplomski rad. Ona je bila prva žena, inženjer crne metalurgije i bila je pod ogromnim stresom tokom trudnoće sa mnom i negde u svom sistemu, reklo bi se da je celi život nosim taj stres njenog diplomskog rada. I isto tako pamtim, što sam svestan sada, tada sam to uzimao zdravo za gotovo, neka velika familijarna druženja, sa puno pesme, od rok en rola, od Elvis Prislija do sevdalinki, meksičkih pesama…ceo svet je bio u našoj kući. I to mi je jedno bogatsvo koje nosim još uvek u sebi, i onda mislim koliko je istinita ona rečenica „Da je potrebno celo selo da se vaspita dete” . Zato oduvek imam taj osećaj pripadnosti široj zajednici, široj ekipi, široj familiji”, priseća se u razgovoru za Magazin svog detinjstva danas istaknuti predavač i čovek koji je istinski posvećen transformaciji ljudskih odnosa.
Govoreći o detinjstvu, kao temelju svakog mladog bića, on kaže i da je njegov otac bio tipičan čovek sistema.
“Ja sam se uvek osećao da nisam čovek sistema. Da se u sistemu osećam sputan. Njegove ideje šta bi ja trebao biti nisu imale nikakve veze sa mnom i negde sam od najranijeg perioda znao da ću raditi svoje sisteme, da ću se baviti onim što me ispunjava i što želim, ali kroz godine i prvi period moje poslovne aktivnosti, gde sam u stvari razvijao firme i shvatio da je moj talenat u tome da stvaram sisteme i da to radim ne lako, ali da to znam i da to „imam u prstima”, da mi je to talenat, onda sam se kroz jedan period transformacije u svom životu, shvatio da mi život nije ispunjen sa klasičnim poslovnim modelima u kojima mogu biti uspešan ali mi ne daju smisao, ne daju mi ispunjenje i kasnije kada sam počedo da se bavim ovim temama psihoterapije i ličnog razvoja, sam u biti shvatio da možda neki najveći doprinos svetu ja mogu dati kroz to u čemu sam na svom terenu, a to je da izgradim neki sistem koji će biti dobar za svet i koji će činiti svet boljim. Moji roditelji tako nešto nisu mogli ni da zamisle kao neku moju budućnost”, navodi.
Što se tiče nekih vrednosti na našeg sagovornika su najviše uticali imali izviđači, uz njih i sa njima je usvojio taj osećaj širine, zajedništva i internacionalizma. Ističe da su zdravi odnosi potrebni za udoban život, da o njima mnogo znamo i čitamo, ali je malo ljudi koji ih žive.
“Svakako ću izbeći da dajem opise zdravih odnosa, što je uobičajeno u nekim tekstovima koji se bave tom temom, gde se daju saveti tipa: slušajte partnera, imajte graneice, budite iskreni, budite otvoreni, dajte empatiju, dajte podršku, radite na komunikaciji, opraštajte, recite ponekad izvini, prihvatajte…to sve stoji, to su sve saveti na mestu, ali ostaje nam pitanje „kako se to radi?”. Kada bi to bilo jednostavno, onda bi svi trebali pročitati jedan novinski članak i reći „aha, sada ja znam, sada ćemo sve rešiti i sada ću se ja tako ponašati, sada ću ja tebe slušati, biću iskren i otvoren i mi smo sve rešili. Ja se ne bavim takvim davanjem saveta, bavim se time kako da ostvarimo kapacitet da to možemo, jer po pravilu nešto od toga ne možemo u određenoj meri. Neko više, neko manje, jer kada bismo to mogli, onda ne bismo imali problema. A realno, dosta ljudi ima probleme u odnosima, bar u nekom dužem periodu dok se među njima ne razvije kvalitetan odnos, a to može doći kao rezultat nekog sazrevanja ili nekog trvenja među njima, iskustava zajedničkog života, koji su prošli. Nije garancija, ali postoji mogućnost. U suštini „zdravost” odnosa na spolja, treba da posmatramo kao „zdravost” odnosa unutar sa samim sobom. U pravilu konflikti koje imamo u odnosima sa drugim ljudima spolja su ekspresija konflikta unutar koji imamo sami sa sobom, naše problematike, naše nedozrelosti, koje najčešće nismo svesni, ali to manfiestiramo u odnosu sa svetom, sa drugim ljudima”, smatra.
Isto tako nije stvar, kaže, u tome da nemamo konflikte. Teoretski i to je moguće i ima ljudi koji imaju i taj neki stepen zrelosti i pronađenosti, pa čak i prosvetljenosti.
“Mi realni ljudi već smo napravili veliki pomak ako razvijemo sposobnost i kapacitet da se nosimo sa konflilktima u odnosima. Da možemo prolaziti kroz konflikte, razumevati konflikte i to je nešto što rad na sebi uspešno radi, ali to ne znači da ćemo sa svim ljudima rešiti konflikte. Nekada je najzrelije konstatovati da se ne možemo složiti oko nečega i treba moći otpustiti ljude s kojima smo odradili možda šta smo trebali odraditi ili nismo na istoj talasnoj dužini ili na nivou svesti. Jednostavno, u redu je da pustimo i otpustimo iz života one ljude sa kojima smo trebali odraditi ono što smo trebali odraditi i onda će doći neki drugi. Najveći pomak sa kojim sam baš jako srećan i ispunjen, je u stvari ta neka unutrašnja promena u meni, jer osećam da me posle svih tih godina rada na sebi ima puno više u nekoj mojoj stvarnoj dimenziji i da sam pre u odnose ulazio prilično iz maske, vrlo dobro smišljene maske ili nesvesno iskreirane i tada sam osećao da je to „fejk” da to nisam ja, i nisam se osećao ispunjenim. Možda je sve to izgledalo spolja dobro i uspešno, kao da sa svima uspešno uspostavljam odnose. Ono što se kod mene dogodilo kao neka kvalitativna promena, je taj osećaj zbog koga sam jako srećan, postao sam više ok sam sa sobom takav kakav jesam i ušao sam u veći nivo samoprihvaćanja sebe nesavršenog kakav god da jesam. Razvila mi se mnogo veća sposobnot imanja neopterećenog kontakta sa ljudima. I sećam se da jedan veliki deo života ja to nisam znao kako se radi. Moj sistem to nije znao. Ulazio sam u odnose iz nekog lažnog ja , koliko god to spolja dobro izgledalo ja sam osećao „nedobro”. Zadnji dio mog života koliko radim na sebi, uživam u toj „slobodnosti” normalnih, bliskih, spontanih kontakata i odnosa kako sa bliskim ljudima, sa kojima mogu imati dublje odnose, tako i sa potpuno nepoznatim ljudima na kratke staze, ali nekako na način da se dotaknemo i ostvarimo baš neki dublji kontakt. I to me baš jako raduje u životu. Znam ljude koji su imali tu sposobnost, kao mlađi sam gledao ljude koji su imali tu sposobnost, pogotovo u filmovima i uvek sam na njih snažno reagovao sa čežnjom „ja bih voleo kao oni”…Nije mi bio bitan sadržaj filma, već energija sa kojom osoba ulazi sa „okejnošću”prema sebi i u odnose sa drugim ljudima. To mi je bilo predivno za gledati i raduje me ta neka veća „okejnosti” u meni sa sobom zbog čega mogu sa drugim ljudima imati spontanije, direktnije, normalnije i ugodnije odnose, bez opterećnosti bilo čime. Sećam se da mi je uvek u filmovima bilo čudno i nekako iznenađujuće kada bi kroz ceo film njih dvojica ili dvoje prošli svašta i povezali se i postali što bi rekli u narodu najbolji prijatelji. I onda bi rekao, vidi sad su se našli i treba da su uvek zajedno, međutim dolazi zadnja scena i oni se pozdravljaju i svako odlazi svojim putem i možda se više nikada u životu neće videti, a tako su dobri jedan za drugog. I uvek me je fasciniralo to, zašto oni odlaze, zašto ne nastave taj odnos koji ih je tako povezao. Danas malo drugačije to doživljavam. Tada sam razmišljao iz moje dečije potrebitosti i čežnje za prijateljima i sve. Ono što danas osećam u sebi i znam da kada sa nekim ostvariš takav kontakt i odnos, ti tu dimenziju nosiš celi život i kada te osobe više nema tu, ona postaje deo tebe. I ne moraš je imati sa sobom stalno, a nikada je nećeš izgubiti. Ili drugim rečima kada si nekoga jednom voleo i kada je to bio odnos onaj najdublji pun ljubavi i emocija, ako ta ljubav ide iz zrelog dela, ne iz dečijeg dela gde ne mogu bez tebe i ti mi nedostaješ jer ću se raspasti ako nisi tu”.
Taj dublji nivo osećanja ostavlja u nama trag i mi smo zauvek obogaćeni trajno za taj duboki odnos ili za tu ljubav prema nekom drugom, ako ona dolazi iz zrelog dela i ako osobe nema, mi smo ispunjeni i to iskustvo nosimo dalje ceo život i ta osoba je uvek deo nas. Često ljudi primećuju šta im nedostaje i upravo je to zato što nisu namirili sve svoje potrebe, kada se taj proces završi ciljanim i dubokim radom na sebi, mogu se okrenuti onome što imaju i postati zahvalni za sve odnose koji su im doneli dubinu i koji će postati deo njih samih.
#Kako #lakoćom #imate #dobre #odnose #svima