Pre više od trideset godina beogradski reditelj Darko Lungulov odlučio je da napusti Beograd i odseli se u Njujork, ali već jako dugo živi i tamo i ovde, kako glasi i naslov njegovog prvog igranog filma. Iz Amerike se vratio 2004. godine, ali dva-tri puta godišnje odlazi „preko bare” gde ima dosta prijatelja i kolega. U Njujorku žive i njegova dva sina i ćerka koji su sada odrasli ljudi. Darko je sa suprugom izabrao Dorćol kao svoje boravište, ali život umetnika podrazumeva i česte odlaske i putovanja po Srbiji i inostranstvu.
Režirao je filmove „Bekstvo”, „Tamo i ovde”, „Spomenik Majklu Džeksonu”; bio je koreditelj filmova „Jednaki” i „Najbolji golman na svetu” i TV serije „Sumnjiva lica”. U Americi je radio kao reditelj i producent dokumentarnih filmova.
Njegovi filmovi dobili su tridesetak priznanja na domaćim i međunarodnim festivalima. Najnovije ostvarenje, dokumentarni film „Ju grupa – trenutak sna” osvojio je Gran-pri i dve strukovne nagrade za najbolju montažu i dizajn zvuka na 70. Martovskom festivalu u Beogradu kao i godišnju nagradu UFUS-a (Udruženje filmskih umetnika Srbije) za najbolji dokumentarni film u 2023. godini.
Spomenik Majklu Džeksonu snimanje
Jako zanimljiv život
Početkom devedesetih, sklanjajući se od rata i mobilizacije, s beogradske Zvezdare zapucao je na Veliku jabuku u potrazi za drugačijim, boljim životom. U Njujorku se prvo sprijateljio s beskućnicima kada je kao noćni čuvar božićnih jelki radio na ćošku Brodveja i 73. ulice. Pošto je sakupio dovoljno novca, nekih dvesta dolara, kupio je kombi u poluraspadnutom stanju s idejom da krene na „viši nivo” igrice koju je započeo.
Razni poslovi su se smenjivali, puno je i anegdota, neobičnih događaja s kojima se susretao.
– Radio sam selidbe, a nisam imao nikakve papire za to, a ni vozačku dozvolu, i zato sam bio u nekom stalnom grču. Upoznao sam i jednog zemljaka koji me je pozvao da očistimo neki zapušten i prljav podrum. Čak smo i mrtve pacove nalazili. Problem je bio što smo smeće bacali na pogrešno mesto, a ne na neku specijalnu deponiju koja je bila za to određena, i ubrzo su stigla policijska kola. Čule su se sirene, kao u akcionom filmu. Neko nas je video i prijavio, srećom, izvukao sam se, a moj zemljak je platio neku kaznu jer je on bio organizator posla – seća se Darko.
Iduće zime napredovao je u „biznisu” s jelkama, postao je prodavac, a to mu je donosilo više novca nego dok je bio čuvar. I što je isto tako važno, radio je danju, kada je toplije, nije se smrzavao kao ranije. Njujork je počeo da ga inspiriše, smogao je snage da, pored napornog svakodnevnog rada i borbe da opstane i preživi, upiše i Filmsku školu (The City College of New York) na kojoj je četiri godine izučavao režiju, montažu, kameru i pisanje scenarija.
Siti koledž je škola specifična po tome što je prilagođena imigrantima, ne traže se nikakvi papiri, nema uslovljavanja, a i cena studija je bila vrlo povoljna. Zavideo je, ipak, kolegama koji su samo studirali, bez drugih obaveza. Najteže mu je bilo zimi kada je danju prodavao jelke na ciči zimi, a noću se preznojavao u pretoplom studiju za montažu.
Profesori su sumnjali da se bavi preprodajom droge pošto mu je na časovima često zvonio pejdžer, a oni nisu znali da on ugovara selidbe s mušterijama. Seća se i jedne profesorke koja mu je prekorno i ironično rekla: „Vi vodite jako zanimljiv život!”
Kad je završio četvorogodišnje studije 1997. godine, radio je kao montažer u jednoj manjoj produkcijskoj kući. Prvi njegov projekat bio je dokumentarac „Bekstvo” o porodici iz Beograda, majci i njena dva maloletna sina koji su došli u Njujork bežeći od NATO bombi.
Darko i Selma Bler članovi žirija na Tribeka festivalu u Njujorku
Snimanje je trajalo nekoliko godina, pošto je Darko Lungulov želeo da zabeleži u filmu odrastanje dečaka u novoj sredini i da prikaže prilagođavanje cele porodice na američki način života.
– Taman kad sam pomislio da sam završio sa snimanjem, dogodi se 11. septembar, a njihova majka je radila u jednoj od Kula bliznakinja. Srećom, preživela je, ali priča je dobila potpuno drugačiji obrt. Dokumentarac je dobro prošao na festivalima i dobio je nekoliko nagrada – kaže naš sagovornik.
Sledeći projekat bio je igrani film „Tamo i ovde” s dosta poznatih glumačkih imena. Mira Karanović, Bane Trifunović, Dejvid Tornton i njegova supruga, pevačica Sindi Loper koja je pisala muziku i glumila u filmu.
– Snimali smo na Dorćolu i u Njujorku, to je bio i prvi naš film koji je prikazan na „Netfliksu”. Sećam se i svog poznanstva sa Sindi Loper. Kad mi je dala da odslušam pesmu koju je komponovala za moj film, prvi put sam je video uživo. Bio sam toliko uzbuđen da sam samo razmišljao koliko dugo treba da slušam muziku s „ajpoda” pre nego što kažem „super” – kaže Darko.
Na bini s Piterom Bogdanovičem
Lungulov je posebno ponosan na uspeh filma na festivalu „Tribeka”, na kojem je dobio nagradu u konkurenciji „najbolja njujorška priča”. Festival je osnovao Robert de Niro koji je došao na dodelu nagrada.
– Bio je to najzvezdaniji trenutak. U gradu gde sam bio niko i ništa, družio se s beskućnicima i čistio podrume s pacovima, dobio sam nagradu za najbolju njujoršku priču. Dobro se sećam te 2009. godine, bio sam na ručku za reditelje, nismo bili sigurni da će doći i De Niro, ali se osetio neki elektricitet u vazduhu, on se zaista i pojavio. Upoznali smo se i on je rekao da je čuo za moj film. Sledeće godine bio sam i u žiriju „Tribeka” festivala sa Selmom Bler. Ja sam želeo da podržimo filmove s ozbiljnijom tematikom, a ostali članovi žirija šalili su se na moj račun. „Darko hoće da nas vrati na pravi put, da unese malo mračne, istočnoevropske težine”, govorili su.
Na festivalu u Karlovim Varima
Ovog proleća priprema se za novi film pod naslovom „1970” koji se i dešava baš te godine, kada je imao sedam godina, a leta provodio u vojvođanskom selu Zmajevu. Prošla godina bila je vrlo uspešna, okončao je rad na dokumentarcu o „Ju grupi” koji je trajao više godina. Putovao je po raznim mestima s braćom Jelić i ostalim članovima benda, stigli su čak i do kosovske Gračanice gde je grupa održala koncert.
– I braća Jelić, Dragi i Žika počeli su da se pitaju zašto to sve tako dugo traje, dokle ću ih snimati, ali kad su pogledali film, shvatili su. To je trebalo da bude dokumentarac o jednom njihovom koncertu, ali je prerastao u film o 53 godine postojanja grupe, pa i više od toga, to je i priča o jednom vremenu i zemlji koje više nema, osim u imenu rok benda – kaže naš sagovornik.
Radnja novog igranog filma smeštena je u rodno mesto Darkovog oca, u Zmajevo, ali i u Beograd. Biće to priča o njegovom odrastanju, o hipi pokretu, o vremenu kada se propovedala slobodna ljubav, o borbi za prava žena, rok muzici, priča nam naturalizovani Dorćolac, ostavljajući za kraj još jednu priču iz detinjstva, kada je na moru gledao crno-beli film Pitera Bogdanoviča „Poslednja bioskopska predstava”. Toliko mu se dopao da je zapamtio to ime za ceo život. Mnogo godina kasnije na festivalu u Monte Karlu upoznao je slavnog američkog režisera i ispričao mu ovu priču. Čak su delili i binu, Bogdanovič je dobio nagradu za životno delo, a Darko za svoj film „Spomenik Majklu Džeksonu”. Još jedan od zvezdanih trenutaka u karijeri.
Surpuga Zora Mojsilović, kostimograf
Uloga „Politike” u pisanju scenarija
Dosta vremena proveo je čitajući „Politiku” u biblioteci na Studentskom trgu pripremajući se za pisanje scenarija novog filma o 1970. godini. Odaje priznanje najstarijem listu da mnogo bolje opisuje događaje od bilo kakve „Vikipedije”.
– Tek kad čitaš „Politiku”, a ja sam pratio leto 1970. godine, shvatiš koliko je internet siromašan. Bilo je to vreme Samita nesvrstanih u Kairu, kad se Tito sastao sa ministarkom iz Vijetnama, a ubrzo posle toga došao je i američki predsednik Nikson u trodnevnu posetu Jugoslaviji. Amerika i Vijetnam su bili u ratu, pa sam pomislio da je reč i o nekoj vrsti diplomatskog posredovanja. To je bilo prvi put da predsednik SAD poseti neku socijalističku zemlju i to tri dana. Sa zadovoljstvom sam iščitavao stranice „Politike” koje su mi umnogome približile to vreme kraja šezdesetih i početka sedamdesetih godina o kojima želim da se bavim u narednom periodu – kaže Darko Lungulov.Antrfile
Snimanje filmova sve skuplje
Uvek je dobro da se snima, kaže Darko Lungulov o velikom broju serija koje se emituju na raznim domaćim televizijama. Ali dodaje i jednu malu otežavajuću okolnost. Nisu isti budžeti za autorski film i za seriju i to otežava situaciju filmskim rediteljima. Od Filmskog centra, ako se prođe na njihovom konkursu, za film se dobije 30 odsto sredstava, a za ostalo se mora snalaziti kod drugih fondova što onda traje godinama. U poslednje vreme, zbog povećanja snimanja serija, poskupela je oprema, glumci, itd., pa se često i vreme predviđeno za snimanje autorskog filma mora skratiti, prave se kompromisi, kaže naš sagovornik.
#Najbolja #njujorška #priča