Počasno prikazivanje pripovedaka akademika Gorana Petrovića, dobitnika Andrićeve nagrade za 2006. godinu za knjigu priča „Razlike”, upriličeno je u Andrićevoj zadužbini u Beogradu, a u razgovoru su učestvovali akademik Miro Vuksanović, prof. dr Mina Đurić, prof. Dr Branko Vraneš i dr Marko Avramović.
Akademik Miro Vuksanović napisao je esej „Sećanje na devet pogleda” posvećen Goranu Petroviću, u kome je način njegovog odlaska iz naše stvarnosti uporedio sa onim kada je Dobrica Ćosić zatražio da mu se ne drže posmrtni govori i komemorativni skupovi, dok su ga zaista ispratile kolone ljudi koji su svojom ćutnjom govorili više od prigodnih reči.
– Pisac Goran Petrović, jači od svake teme u svom pripovedanju, ne uvek i u životnim prilikama, na skupovima i u susretima najčešće je ćutao. Imao je svoje mesto kad redovno dolazi u SANU i u Andrićevu zadužbinu, a niko od nas nije ni pomislio na to da on tako rano pomišlja kako će preći na drugu obalu, na onu sa koje nema povratnih termina. Kada su javili da je Goran Petrović umro, SANU je dala svoju jednorečeničnu čitulju, davno smišljenu i uvek na isti način uzdržanu, jednako napisanu i Ljubomiru Tadiću, koji je živeo 88 godina, i Ćosiću, koji je živeo 93, i Goranu, koji je umro sa nepunih 63. Rekli su da tako treba da učini i Zadužbina, u kojoj je poslednjih osam godina bio u Upravnom odboru, predložili su da damo još jednu niskotiražnu čitulju visokotiražnom piscu, čija je smrt bila već objavljena kao glavna vest iznenađenja i tuge – rekao je akademik Miro Vuksanović.
Mina M. Đurić govorila je o interdisciplinarnosti pripovedaka Gorana Petrovića, koje otvaraju slojeve muzike i filma, kao i drugih raznolikih intermedijalnih razastiranja. Ona je navela delove intervjua u kojima je Petrović priču nazivao plodovom vodom sveta, nokautom, onim što može da nadmaši istoriju kroz igru ogledala. Priča je u pripovedno-romansijerskoj poetici ovog autora, po njenim rečima, metafora plovidbe kroz deltu teksta, a razotkriva se kao slika unutrašnjeg dvorišta, lebdenja do tavanice koja se ljuspa, kazivanje u razlikama.
– Neumitno Petrovićevo poetičko poverenje u to da svima može da bude „za priču lakše” jedna je od ključnih mera literature, koja opasuje vremensku težinu trajanja, što istovremeno suvereno postavlja i pitanje u vezi s tim kako se ne samo u temporalnim, već i u metapoetičkim razmerama priče, određuju prostorne protežnosti bivanja u tekstu i kroz njega. Priča se, prema uvidima Gorana Petrovića, pozicionira i kao izvesna mera zaduženja između književnih žanrova koje je stvarao, kada on kaže: „Kao pripovedač pokušao sam da na neki način izravnam dug sa sobom kao romansijerom” – istakla je prof. dr Mina M. Đurić.
Branko M. Vraneš analizirao je prvu priču Gorana Petrovića „Malo soli” iz 1983. godine, kratku prozu o neželjenom i neizbežnom sukobu između češkog dezertera Hudeka i srpskog vojnika Mihajla Lutovca, s početka Prvog svetskog rata, naglašavajući da je o svojim literarnim počecima Petrović pisao u zbirci pripovedaka „Razlike” iz 2006. godine, koja je postala znak raspoznavanja piščevog pripovednog majstorstva i veštine.
– Prva priča Gorana Petrovića gotovo da se ne može dovesti ni u kakvu konkretniju vezu sa književnim postupcima po kojima je autor danas poznat. Poetika kratke priče sa ratnom tematikom, subjektivizacija i lirizacija opisa, promene pripovedne perspektive i upotreba doživljenog govora, stilski minimalizam sa uzorima u narodnom govoru, kao i bizarna poenta priče, neodoljivo podsećaju na pripovedni svet Antonija Isakovića. Ovom prilikom podvukli bismo to da su upravo „nepodudarnosti” između najranije i pozne proze motivisale Gorana Petrovića da priču „Malo soli” evocira u zbirci „Razlike”– zaključio je Vraneš.
Dr Marko Avramović istakao je da pomenuta zbirka „Razlike”, ovenčana Andrićevom nagradom, predstavlja možda i najintimniju knjigu ovog pisca, dok nam, kao prava piščeva lična karta, pokazuje lična iskustva koja su ugrađena u temelje njegovog imaginarnog sveta.
#Jači #svake #teme #svom #pripovedanju