Svi mi u nekom trenutku moramo da se suočimo s kritikom i neodobravanjem, ali dr Džuli Smit, autorka popularne knjige „Zašto mi to niko nije rekao ranije” (izdanje „Laguna”, prevod Stela Spasić) ukazuje da mnogi s tim nisu naučili dobro da se nose. Postoje ljudi kojima to uništava samopoštovanje, parališe ih i onesposobljava da se bore za ono što im u životu znači.
Savet nekome da jednostavno treba da prestane da brine šta drugi misle o njemu, ona dodaje, nije ni od kakve koristi. Jer u čovekovoj prirodi je da vodi računa o tome kako ga vidi okolina.
Kritika može da bude znak da na neki način nismo ispunili očekivanja i nekad (ali ne uvek) može nagovestiti opasnost od odbacivanja ili napuštanja. Zato je normalno da kritika izaziva stres. Nekada je izopštenje iz zajednice predstavljalo ozbiljnu pretnju po opstanak. Danas je situacija drugačija u nekim aspektima, ali i slična u drugim. Kada je neko odbačen ili usamljen, to predstavlja opasnost po njegovo zdravlje.
Osim toga što nas štiti, sposobnost da pretpostavimo šta ljudi misle o nama ključna je veština koja nam pomaže da funkcionišemo u društvenim grupama. Mi razvijamo svest o sebi i na osnovu pretpostavke o tome šta drugi stvarno misle o nama.
Zbog toga, kad sebi govorimo da jednostavno više ne treba da se opterećujemo tuđim mišljenjem, čak i ako takav stav na trenutak poboljša raspoloženje, to na nas u najboljem slučaju često deluje vrlo kratko.
Udovoljavanje drugima nije samo ljubaznost. To je obrazac ponašanja koji podrazumeva da druge stalno stavljate ispred sebe, čak i na štetu svog zdravlja i blagostanja. Zbog toga možete da izgubite sposobnost da izražavate sopstvene potrebe i ono što volite.
Govorimo „da” kad zapravo želimo i treba da kažemo ,,ne”.
(Pixbay)
Ozlojeđeni smo što nas iskorišćavaju, ali ne umemo da preokrenemo situaciju tako što bismo zatražili nešto drugo.
Strah od neodobravanja nikad ne nestaje zato što uvek postoji mogućnost da ćemo nešto pogrešno uraditi, doneti pogrešnu odluku ili nekog naljutiti – čak i ako je taj neko osoba s kojom ne volimo da budemo u društvu.
Dr Smit podseća da ako odrastemo u okruženju gde nije bezbedno izraziti neslaganje ili ispoljiti različitost, i gde se neslaganje ispoljava kroz bes ili prezir, tada od malena učimo kako da opstanemo u takvoj sredini. Usrećiti druge ljude postaje veština neophodna za opstanak koju gradimo i usavršavamo u detinjstvu. Kasnije, kad odrastemo, takvi obrasci ponašanja postaju pogubni. Sumnjamo u svaki potez koji napravimo i pritom se stalno nesigurno trudimo da pogodimo šta se od nas očekuje.
Neodobravanje se oseća čak i da druga osoba ne izusti ni reč. Kad nemamo tačnu informaciju, um počinje da popunjava praznine umesto nas. Za to se koristi izraz „efekat reflektora”, koji opisuje čovekovu sklonost da preuveličava koliko drugi obraćaju pažnju na nas.
Svako od nas sklon je da misli da drugi obraćaju pažnju na nas, dok je u stvarnom životu svako usredsređen obično na sebe. Zato često pretpostavljamo da drugi imaju negativno mišljenje o nama a da zapravo oni možda uopšte i ne razmišljaju o nama.
Dr Smit daje odgovore na pitanja kako da živimo s tim i kako da ostvarimo kvalitetne odnose s drugima a da pritom ne brinemo stalno hoćemo li naići na neodobravanje i osudu.
„Budite bez predrasuda i uzmite u obzir negativno mišljenje koje bi moglo da vam pomogne da napredujete. Naučite da odbacujete kritike koje su odraz tuđeg, a ne vašeg sistema vrednosti. Odlučite čije mišljenje vam najviše znači, razmislite o kritici te osobe i izvucite pouku iz nje, a kad da je odbacite, nastavite dalje”, savetuje psihološkinja.
Većina ljudi koja je veoma kritički nastrojena prema drugima često je vrlo kritična i prema sebi. Oni kritikuju jer su tako navikli.
Ljudi su takođe skloni egocentričnom razmišljanju pa insistiraju da drugi treba da žive u skladu s istim vrednostima i poštuju ista pravila koja su zacrtali za sebe. To znači da kritika može biti utemeljena na kritičarevom pogledu na svet koji zanemaruje činjenicu da svi mi imamo različita životna iskustva, vrednosti i ličnosti.
Ljudi često kritikuju druge na osnovu sopstvenih pravila kako voditi život, a to naročito treba da zapamte svi koji su skloni udovoljavanju drugima. Nemoguće je sve vreme ugađati svakom. Ako imamo blizak odnos s nekom osobom, verovatno će nam njeno mišljenje biti vrednije (zbog čega će i kritika biti bolnija), ali takođe možda imamo informacije na osnovu kojih bolje razumemo šta se krije iza njenog neodobravanja.
Kontekst je sve, ali on nam nije uvek dostupan. Kad nemamo kontekst, mnogo je teže uvideti suštinu kritike – da je to ideja jedne osobe umotana u njeno sopstveno iskustvo.
#Govorimo #kad #zapravo #želimo #treba #kažemo