Sve vreme tokom pandemije korone prof. dr Radmilo Janković bio je u „crvenoj zoni” kovid sistema bolnice, uz najteže pacijente i svoje kolege. Sticajem okolnosti, kao koordinator kovid bolnica na jugu Srbije, našao se pod „reflektorima” domaće javnosti. Specijalista anesteziologije i reanimatologije, direktor Klinike za anesteziju i intenzivnu terapiju Univerzitetskog kliničkog centra u Nišu i zamenik direktora KC Niš postao je prepoznatljiv po jednostavnom, jasnom i stručnom načinu saopštavanja informacija o obolelima od korone i umirujućem baritonu.
U profesionalnom okruženju bio je naravno poznat po akademskom angažovanju i stručnim dostignućima i pre početka pandemije.
Kada se bitka protiv kovida 19 završila, lekari su se vratili svojim pređašnjim funkcijama i obavezama, pa tako je bilo i u slučaju našeg sagovornika, ali ostalo je živo sećanje na to vreme.
– Čovek se nađe u specifičnoj situaciji, verovatno jednom u životu. Najbitnije je bilo poverenje. Ukoliko imate decu i želite da se ona ugledaju na vas, ako imate armiju mladih lekara i specijalizanata, koji rade s vama, onda morate da budete čestiti, pošteni. Morate reći istinu. Na poverenje je uticalo i moje javljanje, prvih četrdesetak dana uglavnom video-vezom u ranim jutarnjim časovima, posle napornih dežurstava, ispred intenzivne nege. Nisam ni odlazio kući s klinike. Saopštavao sam podatke baš onakve kakvi su bili, uzimajući u obzir činjenicu da ono što govorim, naročito ukoliko mi ljudi veruju, može imati dobar efekat na javno zdravlje nacije – priseća se naš sagovornik.
U profesionalnom okruženju poznat po akademskom angažovanju i stručnim dostignućima
Kad se ugase reflektori
Dodaje da je nakon drugog talasa kovida progovorio i o nekim škakljivim stvarima, o efikasnosti vakcina. Ne ustručava se da ukaže da su neke kolege tokom pandemije ukaljale svoj ugled, pre svega svojim jako skromnim angažovanjem. Bilo je to, kaže, vreme u kojem je svako pokazao od kakvog je materijala sazdan. Za većinu svojih kolega i prijatelja kaže da su čitavo vreme te ljudske epopeje i drame bili uz svoje pacijente i ponosni su na taj period. Danas, kada su ugašeni „reflektori”, vratili su se svojim poslovima, životima…
– Sačekalo nas je mnogo bolesnih ljudi. Liste čekanja i hirurške intervencije koje su kasnile. Pa, onkološki pacijenti – nabraja on.
Za svoju specijalističku oblast, anesteziologiju kaže da je specifična alhemija medicine jer kombinuje znanje iz farmakologije, interne medicine, hirurgije, psihologije i straha pacijenta.
Podseća da je moderna anesteziologija odavno prestala da bude samo anestezija, uspavljivanje i buđenje pacijenta bez bolova pre, tokom i nakon operacije.
– Anesteziologija se danas naslanja na četiri stuba: anesteziju, reanimatologiju ili borbu za život onih koji imaju iznenadni zastoj srčane funkcije, na terapiju bola i intenzivnu terapiju. Ne postoji grana medicine koja na neki način nije oslonjena na znanje i veštine anesteziologa – kaže dr Janković, ali podseća i na „hroničnu boljku”: već godina nema dovoljno anesteziologa u manjim centrima, bolnicama, što će neminovno dovesti do gašenja hirurgija u mnogim mestima. Već sada u istočnoj, kao i centralnoj Srbiji ima malo ovih specijalista, pa oni koji rade, praktično su pripravni svih 30 dana u mesecu. Kao predsednika Udruženja anesteziologa i intenzivista Srbije brine ga to što, bez obzira na blizu 1.000 specijalista i specijalizanata, ipak u nekim centrima nedostaju, jer ovaj broj nije dovoljan, a nisu ni ravnomerno raspoređeni po Srbiji.
– Za dobrog anesteziologa, sem savladavanja svih veština i teorijskog znanja, neophodno je veliko iskustvo, od najmanje 5–6 godina. Ovaj posao iscrpljuje ljude i mentalno i fizički. Anesteziolozi često pate od sindroma izgaranja na poslu i to uglavnom demotiviše mlade lekare da se opredele za ovu specijalnost. Zato je potrebna njena veća popularizacija, dobra materijalna osnova, uvažavanje u medicinskoj stručnoj, ali i društvenoj javnosti – poručuje dr Janković koji vodi drugu po veličini, ali i značaju anesteziološku kuću u Srbiji. Na klinici u Nišu radi gotovo 90 anesteziologa specijalista i mladih specijalizanata.
U tri mandata je dr Janković bio sekretar Evropskog udruženja anesteziologa i intenzivista
Nagrada za životno delo
U tri mandata je dr Janković bio sekretar Evropskog udruženja anesteziologa i intenzivista, jednog od najvećih strukovnih udruženja koje okuplja više od 30.000 anesteziologa iz Evrope. Tu poziciju dobio je na izborima u kojima su učestvovale kolege iz svih zapadnoevropskih zemalja i još dva puta bio reizabran. Vlasnik je brojnih priznanja i nagrada, dobitnik medalje časti Rumunskog društva za anesteziologiju i intenzivnu negu, nosilac specijalnog priznanja Srpskog lekarskog društva, za postignute naučne rezultate, odlikovan je ordenom Karađorđeva zvezda.
Zahvaljujući njemu u Nišu je prošle godine održan Simpozijum iz anesteziologije koji je okupio 1.000 lekara. Šta je sledeći cilj?
– Posle 25 godina duge karijere na polju anestezije mogu da budem zadovoljan onim što sam postigao. Profesor po pozivu sam na dva međunarodna univerziteta u Podgorici i Skoplju. Ono što sledi na narednom Evropskom kongresu anesteziologa je nagrada počasnog članstva i to je nešto što je u rangu nagrade za životno delo. Biću prvi istočnoevropski i daleko najmlađi anesteziolog u Evropi koji je to priznanje dobio – otkriva naš sagovornik..
Sinovi imaju svoj put
Dr Janković je među najmlađima, sa 35 godina, doktorirao, pa postao šef katedre… Pitamo ima li tako visoke zahteve i prema sinovima?
– Nikada nisam uticao na izbor niti onoga šta će da studiraju niti škole koju će da pohađaju. Potpuna, iskrena posvećenost konačnom cilju je moj životni moto, koji su nadam se preuzeli. Moja deca se nisu interesovala za medicinu što mi je donekle drago jer bi skretanje pažnje da su moja deca samo štetilo njihovim karijerama. Stariji sin Pavle je na Pravnom fakultetu u Beogradu. Jovan se sprema za odlazak na studije u Beograd verovatno na Fakultet organizacionih nauka.
Voli Beograd, ali ostaje u Nišu
Dr Janković voli Beograd, ali je ostao da radi i živi u Nišu.
– Rođen sam 1973. godine u Leskovcu. U teško i krizno vreme devedesetih godina Medicinski fakultet u Nišu bio je moj racionalni izbor i nisam se pokajao. Karijeru sam gradio uz mnogo podrške mojih profesora s fakulteta. Postao sam jedan od najmlađih doktora nauka, najmlađi profesor. Čitavu svoju karijeru i ono što sam u njoj postigao vezao sam za Niš, tako da sam na neki način vratio dug i fakultetu i mojim profesorima.
S druge strane, priznaje da se u Beogradu oduvek sjajno osećao, a otkriva da je poslednjih godinu i po dana to za njega postala nova emotivna luka.
Na Kubi za 50. rođendana
Gitara i putovanja
– Kada god imam malo slobodnog vremena trudim se da ga ispunim muzikom. To je moja davnašnja ljubav, kada nisam ni sanjao da ću da budem lekar. Gitara je moj najbliži drug u nekim trenucima. Deca su takođe završila nižu muzičku školu, Jovan violinu, a Pavle klavir. Kada smo zajedno, trudimo se da u višeglasju pevamo, odsviramo neku stvar.
Otkriva i da voli da putuje. Često su ta putovanja vezana za profesionalne obaveze: držao je predavanja u 40 različitih zemalja.
– To su putovanja koja ispunjavaju znatiželju, ali su mi mnogo draža putovanja koja provodim s voljenim osobama, kao što je bilo na Kubi na proslavi mog 50. rođendana – kaže dr Janković.
Košarka kao porodična tradicija
Profesora Jankovića za Beograd veže i Košarkaški klub Partizan.
– To je porodična tradicija koju smo moji sinovi i ja nastavili da negujemo. Jedan od najuzbudljivijih momenata u mom životu bilo je Partizanovo osvajanje titule prvaka Evrope u košarci u Istanbulu 1992. godine. Često sam svojoj deci pričao o tome. Danas zajedno navijamo. Radujemo se svaki put kada možemo da nabavimo ulaznice da utakmicu gledamo uživo. Mislim da je prisustvo tim utakmicama, atmosfera koja tamo vlada, slika koja iz „Arene” odlazi u svet, nešto na šta Srbija može da bude ponosna. I Crvena zvezda ima visoko mesto u srpskom sportu, ali je ovo što se dešava s Partizanom u košarci nešto posebno.
Dejanom Peraševićem i Radmilo Janković sa snimanja spota za pesmu „Petrolejska lampa”
Petrolejska lampa
Pesma „Petrolejska lampa” već je ušetala među kafanske, spot ima hiljade pregleda…
– Muzika je obeležila moj srednjoškolski period i u smislu javnih nastupa i sklonosti ka komponovanju, aranžiranju rok muzike. Posle gotovo 30 godina od snimanja prvog demo materijala sa svojim bendom „Stoper”, odlučio sam da sa svojim prijateljima, akademskim muzičarima iz Niša i kolegom dr Dejanom Peraševićem uradim novu drugačiju verziju. Nastala je tokom pandemije, obojena malo tužnijim notama. Snimili smo ponovo „Baladu iz predgrađa”, ovaj put nazvanu „Petrolejska lampa”. Hteli smo da vratimo atmosferu starog Niša, juga Srbije, Leskovca, Pirota koji su između dva rata prednjačili i po ekonomskom i društvenom razvoju u Kraljevini Jugoslaviji. Snimili smo divan, topao melanholičan spot na stihove Dobriše Cesarića, stare gotovo 100 godina, na koje su i pre mene muziku pravili Arsen Dedić, Hrvoje Hegedušić i Ibrica Jusić. Ispunio sam svoj dečački san uz, kako je Džon Lenon rekao, pomoć svojih bliskih prijatelja.
#Anesteziolog #koji #postao #ponos #juga #Srbije