Dnevni izveštaji o bombardovanju srpskih gradova, koji su počeli 24. marta 1999. godine, duboko su uznemirili pacifistu Bernda Dušnera iz bavarskog grada Fafenhofena na Ilmu (Pfaffenhofen an der Ilm). Nije mogao da prihvati objašnjenje tadašnjeg nemačkog kancelara Gerharda Šredera koji je u obraćanju naciji rekao da vojska i nije poslana u rat, već u humanitarnu operaciju.
Posebno ga je uznemirilo što je, prvi put posle Drugog svetskog rata, u NATO agresiji na SR Jugoslaviju učestvovala i Nemačka. Digao je svoj glas protiv.
Naučio srpski jezik i sve o Balkanu
Danas, posle 25 godina, ovaj dokazani prijatelj našeg naroda, na tečnom srpskom jeziku, kaže da u to vreme nije znao ništa o Srbiji ni o ovom delu Balkana, ali nije mogao da prihvati rat kao opciju za rešavanje konflikta između dve strane.
– Razmišljao sam šta kao pojedinac mogu da preduzmem – kaže Dušner za „Magazin” dok nam pokazuje svoj letak „Stop bombama, vratite se pregovorima”, koji je napisao i štampao u martu 1999. godine.
Delio ga je u centru Fafenhofena uz objašnjenje da je rat protiv Srbije 1999. bio moguć zato što su vodeći nemački političari i mediji stvarali iskrivljenu sliku o srpskom narodu. Suprotno istini, uveravali su stanovništvo da je tadašnji predsednik Slobodan Milošević hteo da očisti Kosovo i Metohiju od Albanaca, da ih protera u logore po ugledu na nacističke.
– Tvrdilo se da samo vojnim napadom može da se spreči novi genocid, odnosno Aušvic – podseća naš sagovornik.
Sankcije su prethodno izazvale dodatnu štetu, ali ko je zapravo povređen, pitao se Dušner. Šef države, koji je na Zapadu proglašen agresorom, ili civilno stanovništvo? Svi su znali odgovor, ali većina je stajala po strani i posmatrala nepravdu.
Preko stotinu sugrađana, uključujući osam gradskih odbornika, bez obzira na stranačku pripadnost, potpisalo je apel i doniralo po 20 maraka kako bi se finansirala objava u lokalnim novinama
Dušner se odlučio za akciju.
Manja grupa građana okupila se da prikupi potpise. Pripadala je porodici iz zapadnog srpskog grada Valjeva, koja je u gradu živela dugi niz godina.
– Jedino što sam mogao da uradim kako bih iskazao svoj stav bilo je pisanje i deljenje letaka. Pojedini sugrađani su me pitali: „Koliko te plaća Milošević?”, ali je većina razumela o čemu govorim i podržala me – priča Dušner.
Postepeno je dobijao sve više ohrabrenja.
– Postalo je očigledno da NATO bombe ne doprinose rešenju sukoba između Srba i kosovskih Albanaca. Zato je moje prikupljanje potpisa za plaćeni apel u lokalnim dnevnim novinama sa zahtevom „Stop bombama, nazad za pregovarački sto” dobilo široku podršku. Preko stotinu sugrađana, uključujući osam gradskih odbornika, bez obzira na stranačku pripadnost, potpisalo je apel i doniralo po 20 maraka kako bi se finansirala objava u lokalnim novinama. Jedan od potpisnika bio je i austrijski pisac Peter Handke – priseća se naš sagovornik dok nam objašnjava da dolazi iz bavarskog gradića u kojem živi oko 27.000 stanovnika, 50 kilometara udaljenog od Minhena. Fafenhofen je okružen poljima hmelja. U gradu je sedište poznate fabrike hrane za decu „Hip”.
Dušner je poželeo i da u celu akciju uključi Srbe koji žive u Nemačkoj. Priznaje da to nije bio lak posao s obzorom na to da su oni, zbog medijske hajke, prećutkivali svoje poreklo.
– Mirko Zdravković je prihvatio da podrži akciju i potpiše peticiju ako obećam da ću posle rata organizovati humanitarnu pomoć za njegov grad. Bilo je to Valjevo i pristao sam. Osnovali smo udruženje „Prijatelji za Valjevo” i krenuli u prikupljanje pomoći. U centru grada postavili smo informativni pult na kome smo davali detaljne informacije o situaciji u Valjevu koje je bombardovano tokom agresije na Jugoslaviju, ali i posledicama sankcija i zemljotresa koji ga je zadesio 30. aprila 1998 – podseća Dušner.
Tom prilikom prikupljeno je 420 maraka, ali to nije bilo dovoljno.
– Samo za šleper nam je trebalo 3.500 maraka (evri još nisu bili u opticaju). Tako da sam počeo da se obraćam redom firmama. Prvi čovek osiguravajuće kuće u Minhenu dr Rajner Hageman odazvao se pozivu, od njega je stigla uplata od 2.000 maraka. Po uzoru na njega krenuli su i drugi – dodaje on.
Put Valjeva je 5. oktobra 1999. krenuo prvi šleper sa 20 tona hrane, medicinskog materijala, odeće. Za njim se uputio i autobus s delegacijom od 26 članova koji su trebali da posvedoče o stanju na terenu. Svi su platili po 200 maraka putne troškove.
Ali šleper je zaustavljen na granici uz objašnjenje da roba koja je u kamionu mora da se podeli po prioritetu. Rekli su da ne može sve da ide u Valjevo. Posle objašnjenja da su stanovnici Fafenhofena humanitarnu pomoć namenili baš tom gradu i da to mora da poštuje, pomoć je upućena tamo gde je i bila namenjena.
Tokom nekoliko dana boravka delegacija iz Nemačke je posetila ono što je ostalo od fabrike „Krušik”, bolnicu, školu, obdanište, Dom za nezbrinutu decu „Mihajlo Stupar”, kamp za izbeglice … Po povratku detaljno su informisali javnost o teškom položaju srpskog stanovništva kao posledici NATO bombardovanja i sankcija.
Sadnicu šljive iz Valjeva učenici su zasadili u Fafenhofenu
Vize za učenike
– Jednom prilikom su nam prijatelji iz Valjeva rekli da nemaju flašice za bebe. Kad smo to objavili u Fafenhofenu, nastala je gužva, ljudi su masovno kupovali flašice i donirali – priča sada kao anegdotu ovaj humanitarac, otac troje dece. Učenicima iz Valjeva, u vreme pod sankcijama kada naši građani bez vize nisu mogli da putuju, pomogao je da dobiju dozvole od nemačke ambasade i krenu put Fafenhofena. Tako je započeta kulturna razmena koja i danas traje.
– Od 2000. godine organizujemo svake godine za valjevske srednjoškolce jednonedeljni boravak u našem gradu. Smešteni su u nemačkim porodicama. Organizovani su im svakodnevni izleti u okolne bavarske gradove. Mladi imaju priliku da se upoznaju s našom kulturom i običajima, kao i da primene i prošire svoja znanja nemačkog jezika – objašnjava Dušner.
Pored više od 400 učenika Tehničke škole u Valjevu, priliku da posete Fafenhofen i pokažu svoja umeća imali su i valjevski sportisti, članovi kulturno-umetničkih društava, slikari, muzičari, lekari, profesori…
Dušner je u međuvremenu naučio naš jezik, upoznao ljude, ali i našu istoriju. Shvatio je odavno kako je velika bila obmana javnosti na Zapadu koju su plasirali političari, a sprovodili mediji. Kaže da se danas sve češće čuje i druga strana, ali je to još uvek nedovoljno.
Ovaj veliki humanitarac svoju misiju pomaganja ugroženim nastavlja, danas dovodi u Nemačku decu iz Sirije kojima je hitno potrebna medicinska pomoć.
Članovi udruženja organizovali su i iz Nemačke dopremili 15 šlepera humanitarne pomoći
Petnaest šlepera pomoći
Članovi udruženja „Prijateljstvo s Valjevom” organizovali su i iz Nemačke dopremili 15 šlepera humanitarne pomoći. Tu su pored ostalog dvoja kola hitne pomoći, kompletna oprema za dijalizu, 50 bolničkih kreveta, tone medicinskog potrošnog materijala i hrana za bebe, kompjuteri, agregat za struju, razna učila, knjige…
Na grad je palo 217 razornih projektila
Prve NATO bombe na Valjevo bačene su 14. aprila 1999. godine.
Aktivisti ove humanitarne organizacije navode podatak da je samo zbog rušenja fabrike „Krušik” bez posla ostalo više od 7.000 radnika, a bez izvora sigurnih primanja i oko 20.000 članova njihovih porodica. Humanitarnu situaciju u Valjevu pogoršala je i činjenica da se u toj sredini smestilo i tri hiljade izbeglica iz Bosne i Hercegovine, Krajine i s Kosova i Metohije.
U pismu koje je Crveni krst poslao u Fafenhofen piše i da je tokom bombardovanja na ovaj grad palo 217 razornih projektila koji su uništili ili oštetili i onesposobili za stanovanje 100 stanova, 25 kuća, porušili fabriku „Krušik”, oštetili škole, bolnicu, obdaništa.
#Stop #bombama #vratite #pregovorima