Ovde daleko, naziv je zbirke koju je pesnikinja Danica Dodić iz Pariza izložila otvarajući u gradu umetnosti, kao predsednica Udruženja „Art et la vie” (Umetnost i život), 24. Sabor pesnika srpske dijaspore, u hramu Svetoga Save.
Sabor je, rekla je, opstao i u današnja teška vremena, okupljajući ljude koji, kao i ona, imaju „tri života”.
Sabor je počeo nastupm dece iz dijaspore
Tri života
„Jedan, vezan za rodnu zemlju Srbiju, drugi život su decenije koje većina od nas već živi u Parizu, a treći je umetnost kroz koju ova dva života prožimamo i živimo. Okupljamo se jer ne želimo da zaboravimo svoj jezik. A tu su uvek i deca koja ga uče i neguju kroz stihove.”
I ove godine ovde u hramu okupilo se oko poezije dvadesetak pesnika iz rasejanja i matice, među kojima je bila potpisnica ovih redova.
U šetnji Jelisejskim poljima sa Danicom Dodić
Danica se seća da je, iako su je fascinirala svetla Pariza sedamdesetih, kada je kao devojka došla kod oca krojača poznate konfekcije, prihvatila Titovu stipendiju za studije političkih nauka u Beogradu. Ipak, kriza u našoj zemlji i teško dolaženje do posla učinili su svoje i vratila se u Pariz otvarajući butik i konfekciju. Kulturno udruženje osnovala je pre gotovo tri i po decenije. Dok je sarađivala s emisijom „Karavan” Radio Beograda, njeni gosti bili su, osim umetnika, naši najpoznatiji pevači. Saradnju s radijom prekinuli su događaji devedesetih prošlog veka, ali su u Parizu i u udruženju koje je osnovala nastavili da gostuju srpski pisci i slikari, od Mome Dimića, Slobodana Rakitića do modernih stvaralaca.
Učenice Srpske dopunske škole sa učiteljicama
Umetnost je ostala u njenom srcu. Još od momenta kada je kao devojka prišla Desanki Maksimović, koja je gostovala u Kulturnom centru Pariza, rekavši joj da odmalena voli poeziju. „Zašto se nisi javila da nešto izrecituješ”, ljubazno ju je zauvek podstakla velika pesnikinja, njen uzor u ljubavi prema otadžbini i u jednostavnosti pisanja.
S tom ljubavlju dočekala je nedavno u našoj crkvi u Parizu goste koje je na početku programa pozdravio starešina hrama prota Nikola Škrbić.
Prota Nikola Škrbić sa vernicama ispred „Nebeske Srbije”
U porti donedavno naše jedine crkve u Parizu, koja se od 1964. nalazi u zdanju nekadašnjeg evangelističkog hrama iz 1908. u centru grada, razgovaramo s njim. U okolini troipomilionskog grada, na takozvanom Francuskom ostrvu od 12 miliona stanovnika, u predgrađu Bondi odnedavno postoji i Crkva Svete Petke.
Crkva Svetog Save
Prota Škrbić, inače, dolazi iz manastira Krka iz kojeg je, posle egzodusa našeg naroda iz Hrvatske, preko Divčibara gde je manastir bio izmešten, stigao do Srpske pravoslavne crkve u Nemačkoj, a potom i u Francuskoj.
Parisku crkvu naziva katedralnom jer episkop zapadnoevropski Justin u njoj održava službu. Crkva u Parizu je sedište episkopije. Nema tačnih podataka koliko ima Srba u ovom gradu i u Francuskoj, kaže prota, ali s crkvom kontakte ima oko 20.000 Srba. Računa se, dodaje, da je danas 50 odsto naših iseljenika okrenuto crkvi, kaže, „pa vi računajte”.
„Crkva je otvorena za sve kulturne događaje, za književne večeri, izložbe, horske nastupe, ali najviše u programu ima folklora. Društvo ‘Izvor’ uči našu decu igrama srpskog folklora u salama crkve, a ono ima i ansambl seniora”, kako kaže.
Crkvu vizantijskog stila oslikali su Vladimir Karanović i Goran Jović, ikonopisci iz Beograda.
Prota se fotografiše s vernicama ponosno pokazujući kompoziciju „Nebeska Srbija”, na kojoj su naslikani patrijarh Pavle, Nikola Tesla, srpski vladari i velikani.
Devojčica Tara Nikolić izrecitovala je „Plavu zvezdu” Miroslava Antića, uz dugi aplauz. Svakog leta s roditeljima odlazi u Zaječar, odakle su oni. Slobodan i Tatjana pre 25 godina stigli su u Pariz, kao električar i zubna asistentkinja. Danas kažu: „Ovde smo kod kuće”.
Uz podršku voditeljke programa Milije Jevremović, nastavnice srpskog jezika i književnosti, nastupila su deca-recitatori Srpske dopunske škole u Parizu. Recitovali su stihove Desanke Maksimović, Miloša Crnjanskog i drugih poznatih pesnika.
Kako nam je mlada učiteljica Milija rekla, Srpsku dopunsku školu pohađa trenutno 1.016 učenika iz Pariskog regiona, Orleana, Istočne Francuske, Kana, Nice, Saragona i Vitrola kod Marselja. U Francuskoj je trenutno angažovano pet redovnih i 11 honorarnih nastavnika, pod pokroviteljstvom Ministarstva prosvete Republike Srbije, a škola je besplatna.
Kišni dan i Šumadija
S pesmama „Šumadija”, „Pariski kišni dan” i drugim nastupili su, posle učenika, pesnici na Saboru, uz muzičku pratnju gitare Dragutina Jastrebića i klavira Emilije Filipović, učenice pariske muzičke škole. Predstavili su se, služeći gibanicu, zeljanicu i domaću rakiju, i barjaktari na groblju naših ratnika „Tije”.
Svakog 11. novembra, podižući zastave, na primirje u Velikom ratu podsećaju Stana Bilbija, Slobodan Janković i Slobodan Đekić, uz barjaktarku Suzanu Reljić koja nas je pozvala u srpsku kafanu pored crkve.
Predsednica Svesrpske zajednice Stana Bilbija
Kako priča, ovde je već 34 godine ugostitelj, otkada je kao šnajderka digla kredit za restoran. Sprema specijalitete domaće kuhinje. Iako je kafana bila puna kada smo došli, ona kaže da je nekada bilo mnogo više gostiju: „Nismo skupi, ali period virusa korona i poskupljenja nakon njega učinili su svoje. Uopšte, mislim da se u Parizu u kafane i kafiće, koji su znak ovoga grada, manje nego ranije odlazi. Ipak, nastaviću da gostoljubivošću predstavljam našu otadžbinu”, kaže dok nas služi ukusnim prebrancem s ribom u vreme posta.
Dve konobarice, slučajno obe Marije, stare oko 40 godina, pričaju da su ovde došle trbuhom za kruhom, ali da se zasad ne bi vratile, čak ni ako zarade dovoljno da ulože u neki posao u Srbiji. Ipak, veruju u neka bolja vremena i u povratak u zavičaj.
U kafani smo sreli arhitektu D. V. (nije želela da joj pominjemo ime), koja je iznenadno, zbog zatvaranja firme, ostala bez posla. Kako priča, trenutno je na socijalnoj pomoći koja ističe za dve godine. „U Parizu se zatvorilo mnogo firmi i radnih mesta. Nadam se da ću naći neki novi posao pre nego što mi rok za socijalnu pomoć istekne, kako bih izbegla raniju, upola manju penziju. Svi u Srbiji misle da nama cvetaju ruže”, ističe.
Preduzetnik-vozač stalne autobuske linije Beograd–Pariz naručuje „čivas”, dok se jugoslovenska glumica u penziji S. M. zabavlja posmatrajući fizionomije u restoranu.
Na aerodromu „Šarl de Gol”, u povratku za Beograd, probijajući se do udaljenog terminala kroz koridore srećemo kao saputnika stalnog gosta iste kafane, četrdesetogodišnjeg keramičara Ž. C. iz Petrovca na Mlavi, koji ide da pomogne bolesnoj majci: „Četiri godine nisam dolazio kući, a, eto, jedva čekam da stignem.”
Iako su mu oduzeli skupi parfem iz ručnog prtljaga, ne žali. Pozvao nas je na kafu da ispriča kako on i brat teško zarađuju već 14 godina: „Nema šale, da bismo mogli da naplatimo, moramo zanatski pločice da ukomponujemo savršeno. Ovde nema uzimanja novca unapred, ali je zarada veća. Radili smo i kod bogatih Francuza i kod bogatih Arapa, pa i Srba. Važno je da pomognemo familiji i da možemo da stanujemo u normalnom kvartu, s dvostrukim obezbeđenjem. Ima mnogo migranata, koji pristaju da rade sve da se prehrane. Desetočlane porodice žive u malim stanovima na udaljenim periferijama Pariza. Uglavnom nastoje da se prilagode i nemamo s njima loša iskustva, ali uvek zaziremo od konflikata i od mogućnosti da se tu nađe i neki potencijalni terorista”, kaže pozivajući nas da posetimo Gornjak, Vitovnicu i druge manastire njegovog kraja.
„Jedna je tvoja zemlja”, kaže dok, posle dvočasovnog kašnjenja domaćeg leta, stižemo na beogradski aerodrom.
Dan primirja i Rasinski
Za stogodišnjicu primirja u Drugom svetskom ratu Miroljub Aranđelović Rasinski komponovao je melodiju na stihove „Ovde daleko” Danice Dodić, predsednice našeg udruženja u Parizu „Art et la vie” (Umetnost i život). Opelo je 2018. uz ovu melodiju i predstavnike dijaspore održano na groblju žrtava Velikog rata „Tije”, smešteno na periferiji ovoga grada. Zapažene su i melodije Maje le Ru Obradović na stihove pesnikinje posvećene Dositeju, kao i Tanje Andrijić na pesmu Dodićeve posvećenu planeti, uz koju su snimljeni spotovi koji prikazuju Đerdap i druge lepote Srbije.
#Ljudi #tri #života