Tinejdžerima je svojstveno da neumereno brinu o svom izgledu, porede ga s vršnjacima ili omiljenim estradnim zvezdama; mnogo vremena provode doterujući se, pa ipak često su nezadovoljni ishodom; stalno nalaze manjkavosti na svom licu ili pojedinim delovima tela i svaki ljubavni neuspeh doživljavaju kao potvrdu sopstvene ružnoće.
Većina prestane s ovim kad odraste, kao zrele osobe počnu više da cene sebe i svoje telo, prihvataju nedostatke, nauče da istaknu vrline. A onda, kad se približi starost ili ako se nađu u životnim okolnostima koje prednost daju fizičkoj lepoti naspram svih ostalih kvaliteta, opet se kod nekih pojavi taj osećaj nesigurnosti, potreba da (pre svega sebi) stalno potvrđuju kako su zgodni, privlačni, poželjni. Tome doprinosi i savremena instagram ili fejsbuk kultura: ako nije svaka njihova fotografija „lajkovana”, počnu da sumnjaju u sebe, da brinu, tragaju za načinom da opet pridobiju divljenje posmatrača.
„Popravke” tela
Ponekad ovo ide dotle da im naporni treninzi, sati i sati provedeni u ulepšavanju i izboru odeće koja će prikriti njihove nedostatke – neretko umišljene ili preuveličane – više nisu dovoljni i onda pribegavaju raznim kozmetičkim tretmanima (ubrizgavanju botoksa, kolagena itd.) i, najzad, estetskim hirurškim zahvatima.
Nekima ta vrsta „popravki” tela preraste u zavisnost.
(Pexels)
Plastični hirurzi u takvim slučajevima, pre nego što preduzmu novu operaciju, preporuče pacijentu da porazgovara s psihologom. Naime, verovatno imaju telesni dismorfični poremećaj (na engleskom Body Dysmorphic Disorder ili BDD), nazivan još i dismorfofobija ili strah od ružnoće. Podložna su mu oba pola, prvi put se obično pojavljuje u adolescenciji i pogađa jedan do dva odsto stanovništva. Među klijentima estetskih hirurga procenat je čak 15 puta veći.
Osobe s ovom vrstom mentalne smetnje opsednute su idejom da je njihovo telo ili neki njegov deo deformisan, neskladan, ružan, oštećen, čak i kad taj nedostatak postoji samo u njihovoj uobrazilji. I pored pokušaja da ga sakriju ili otklone, neretko podlegnu strahu, povlače se iz društva, postaju depresivni, na više načina remete kvalitet svog života, pa čak pomišljaju i na samoubistvo. Na svako razuveravanje porodice i prijatelja odgovaraju novim „dokazima” koliko su ružni i neprivlačni, a mogu i da se naljute na onog koji umanjuje značaj tog njihovog osećanja i još više zatvore.
Pacijenti s ovom vrstom poremećaja često pribegavaju i opsesivno-kompulsivnom ponašanju, u šta spadaju i zurenje u ogledalo, poređenje fizičkog izgleda s drugima (a posebno manekenima, glumcima itd.), čupkanje ili grebanje kože i stalna potraga za komplimentima.
Stručnjaci navode da su najčešći razlozi za nastanak telesnog dismorfičnog poremećaja posledica zlostavljanja u mladosti (mada se mogu razviti i u kasnijem životnom dobu), nedovoljno razvijeno samopoštovanje i samopouzdanje, strah od napuštanja, samoće i izolovanosti (naročito usled neostvarene ili prekinute emotivne veze) i perfekcionizam (odnosno uverenje da su neke stvari u životu, poput dobrog posla, unapređenja, javnog priznanja ili popularnosti u društvu, izostale zbog odbojnog izgleda).
Časopis „Sajkolodži tudej” nedavno je objavio zanimljiv tekst na ovu temu, pod nazivom „Kad plastične operacije postanu zavisnost”, u kojem se objašnjava da, bez obzira na količinu kozmetičkih i hirurških prepravki, i sve većoj svoti novca koju na njih troše, osobe sa telesnim dismorfičnim poremećajem nikad neće biti zadovoljne svojim izgledom, jer će uvek biti potrebno još nešto „srediti” kako bi se primakle idealnoj slici koju žele da postignu. Povećati grudi ili polni organ, smanjiti nos, popuniti usne, podići kapke, usaditi kosu, skinuti salo. U stvari, mnogobrojne intervencije će verovatno stvoriti nove ožiljke i „nesavršenosti” i tako se krug zatvara.
(Unsplash)
Opsesija za savršenstvom
U društvu u kojem se sve više pažnje poklanja spoljašnjem izgledu, a ljudi vrednuju, zapošljavaju, biraju za emotivne partnere ili prijatelje na osnovu njega, sve je teže povući granicu između „normalne” brige o telu i ekstremne, opsesivne potrebe da ono bude savršeno. I sve lakše skliznuti iz zadovoljstva tuđim pohvalama u bolesnu potrebu da budete njima stalno obasipani. Uživo ili na društvenim mrežama.
„Lepota je u oku posmatrača” u ovom slučaju dobija jednu novu, opasnu, ironičnu konotaciju.
#Kad #plastične #operacije #postanu #zavisnost