Ja sam poslednji majstor voskar u ovom delu Srbije. Eh, da je moje zanimanje unosno ne bi bilo ovoliko apoteka i kafića, svi bi sveće pravili. A ova radnja u Požegi, odavno jedina voskarska ovde, radi od prvog dana proleća 1966. godine.
Ovako u miru svoje, nevelike prodavnice u centru te varoši govori za „Magazin” požeški voskar Jovan Nešković (82). Zanatlija starog kova. Iskusan, ugledan i od sugrađana poštovan.
Duže od pola veka pravi sveće raznih vrsta, boja, veličina. Ima svoju radionicu u okviru kuće, a ovde u radnji ih prodaje. Materijal za ono što pravi su pčelinji proizvodi, žuti prirodni vosak. Objašnjava nam Jovan da se za to koriste ramovi na koje se namota pamuk (fitilj) za veliki broj sveća (može i 200 sitnijih ako zatreba), pa se potapaju u vosak.
– To je takozvano tunkovanje (umakanje). Onda to stoji i ohladi se, a ram menjam prema veličini sveća. Proizvodnja je obično u hladnijim danima, s jeseni i u zimu, jer na vrućinama ovo nije pogodno praviti.
Sveće koje izrađuje i prodaje namenjene su ne samo za groblje, nego i za rođendane, slave, venčanja, osvetljenja, tu su i ukrasne, salonske sveće… U radnji ih je desetak vrsta, različitih izgleda i veličina. Cene su im od 10 dinara do 1.000 dinara po komadu.
– Nekada država nije dozvoljavala da se sveće prodaju svuda, gde ko stigne, nego samo kod voskara i u crkvi. Danas nije tako, svi prodaju kojekuda i kojekakve. Kažem mušteriji: ako ćete pravu, kvalitetnu sveću pravljenu od prirodnog, pčelinjeg voska kupite je ovde. A ako ćete od parafina i sličnu, tražite je na drugom mestu.
Dobro se seća da je nekad starih majstora voskara bilo po varošima.
– Ali danas ih više nema, u celom užičkom regionu ostao sam poslednji. Ljude ovo zanimanje slabo interesuje. Mlađi danas neće da rade ovaj posao, traže lakše načine da zarade, a sa svećama je svoje učinila i industrijska proizvodnja (od veštačkih sirovina). Na isplativost posla odavno ne gledam. Ponešto napravim i prodam, da održim tradiciju. Ipak, zadovoljan sam ovim zanatom koji mi je, kad sam počinjao, bio jedina mogućnost u onim teškim vremenima – kazuje stari majstor.
Teret i neizvesnost života pogodili su ga tek što se rodio. I to u vihoru Drugog svetskog rata s one strane Drine, ispod Romanije. Roditelji su ga odatle, bežeći pred progonom, kao bebu doneli u Požegu. Ovde se nastanili, a Jovan je u mladosti kod jednog starog požeškog majstora izučio voskarski zanat, onaj za koji mu se pružila prilika. Naknadno je uspeo da završi i trgovinu, jedno vreme radio kao trgovac u državnoj prodavnici. Zatim je otvorio ovu radnju, isprva voskarsko-licidersku.
– Te šezdesete godine pamtim kao teške. Raditi privatno tada nije bilo ni lako ni osobito unosno. Na pravljenje sveća i crkvene običaje vlast nije dobronamerno gledala. Išlo se dotle da mi je, sećam se, jedan Požežanin u duhu tog vremena odsečno rekao: „Šta će nam sveće i voskari kad Boga nema!” Naravno, nisu te reči na mene uticale, uporan sam bio da ovo radim i istrajem u poslu. Pravio sam i prodavao sveće, izrađivao i prodavao liciderske kolače, trudio se da zaradim za porodicu. Uspeo sam u tome, porodicom se ponosim: imam suprugu Svetlanu, koja je u zrelim godinama položila ispit za trgovca voskara, sina Vladimira i ćerku Jelenu koji imaju svoje porodice (sin drži radnju pogrebne opreme u Požegi, što je nastavak ove tradicije), od njih imam petoro unuka (troje su studenti).
Liciderska srca prodavao je u ovoj radnji do sedamdesetih godina. Kaže da je tada postalo zahtevno praviti ih, pa i prodavati po vašarima. U to vreme palo je interesovanje za prodaju licidera, koje su momci nekad češće kupovali i darivali devojkama.
Prekid proizvodnje liciderskih kolača ovaj majstor je nadomestio većom proizvodnjom i asortimanom sveća, kao i prodajom nadgrobnih venaca. Ti venci, od prirodnog i veštačkog cveća, bili su vrlo traženi. On pamti da je i po 100 venaca nekad stavljano na grob kojeg viđenijeg pokojnika. Ali je u novije vreme i za to palo interesovanje kupaca.
Na osnovu iskustava iz voskarske radnje Jovan poredi narodne navike nekad i sad:
– Primećujem razliku kad mušterijama prodajem sveće. U nekadašnje vreme bilo je mnogo onih koji su iskreno verovali i uz sveće veru iskazivali, ali tada para nije bilo dovoljno. Sada, kada je para više, mnogi veru prikazuju uglavnom samo zbog drugih, radi običaja.
Jovan je u penziji duže od dve decenije, na supruzi se vodi radnja. A on, za svoje godine vitalan, često je ovde s mušterijama. Ponešto i zaradi, ali tu je pre svega da održi radnju i stari zanat. Da sebi da oduška onim što je ceo radni vek neumorno radio.
Fotografisali smo u Jovanovoj voskarskoj radnji najveću sveću, tešku jedan kilogram. Priča nam stari voskar koji ju je napravio da su nju naručili ariljski Romi (pravoslavne veroispovesti) za njihov praznik Bibiju. Upravo dok smo o tome razgovarali, u radnju je ušao naručilac, Rom iz Arilja, Danijel Jovičić, da preuzme najveću sveću. On je, kaže nam, ove godine domaćin slave kojom na Bele poklade (dan pred vaskršnji post) Romi obeležavaju Tetkicu Bibiju (čudotvornu tetku koja je, po njihovom verovanju, spasiteljica dece).
– Slavim krsne slave Đurđevdan i Nikoljdan, a Tetkica Bibija je naša romska slava. Za nju se ozbiljno spremamo, u crkvi se seče kolač, svake godine je drugi domaćin. Kod nas u Arilju obeležavamo je u kafani: bude tu i 150 ljudi, muzika, posluženje, ne štedi se ni na čemu. Jeste trošak, ali, kako mi kažemo, samo neka ide na veselje – priča nam Danijel Jovičić i plaća najveću sveću, dajući voskaru i napojni
Naš sagovornik je i veliki ljubitelj knjiga, rado čita. Ima ih i u radnji, a kod kuće čitavu biblioteku. Na zidu voskarske prodavnice su portreti Karađorđa, kralja Petra Prvog, slika o patnji izbeglih „Majko Srbijo, pomozi (1941–1991)” i druge. Jovan ni Obrenoviće ne zaboravlja, jer je rodonačelnik te dinastije Miloš rodom iz Gornje Dobrinje u požeškom kraju.
#Poslednji #požeški #voskar