Ima situacija kada ljudi, usled nedovoljno saznanja, kao kakvu mantru, kazuju: „Narod najbolje zna!”
Da li, zaista, narod najbolje zna?
Ako je tako, to znači da nema tajni i da je sve znanje u narodu. Ali, zašto se onda neka saznanja tek posle nekoliko vekova otkrivaju; zašto i dalje mnoge tajne postoje; zašto nam je i mnogo šta neznano?
Ima, ipak, stvari koje narod najbolje zna i reč je o iskustvenim (sa)znanjima. To su znanja o proživljenom. Na raznovrsne načine, na raznim mestima i u različitim prilikama.
Ta znanja su razasuta u svetu, među ljudima, ali su ona u narodu.
I, to je još jedan od razloga, priziva, zašto je potrebno da narod saborno deluje. Kad se ima u vidu, kad se saberu sva iskustveno potvrđena znanja u narodu, onda ima osnova da se kaže da „narod najbolje zna”.
Iz takve iskustvene spoznaje proistekla je i narodna poslovica, koja glasi: „Pametan čovek se uči na tuđim greškama, a budala na svojim greškama”. Svi se na nečemu učimo i svi u nečemu grešimo, samo je pitanje koliku cenu ćemo platiti i koliko ćemo naučiti.
Znanje čovek donosi, saznanje narod prenosi. Tajne spoznaje, znanja, otkrivaju se konkretnom, odabranom čoveku. Znanje u narod, dakle, ulazi kroz čoveka. I zato je važno podržati i slediti čoveka kroz koga se otkriva tajna, čoveka koji donosi znanje. Takvom čoveku priliči da bude na čelu naroda. A, nažalost – svedoci smo – takav čovek, usled gordosti i zavisti nedoraslih ljudi, često biva skrajnut. Pogledajmo i prisetimo se koliko smo velikih ljudi bolje upoznali, spoznali veličinu njihovog dela, tek otkad više nisu (telom) među nama, otkad ne „smetaju” gordima i zavidljivima, ljudima pred zlom nestabilnima i povodljivima.
Svako od nas napaja se s više izvora. U školi se učimo znanju do kojeg su ljudi kroz vekove došli. Celog života od nekoga učimo. Kuću gradimo na osnovu iskustva drugih ljudi. Na taj način gradimo i sva druga zdanja. Manastir Visoki Dečani, u prvoj polovini 14. veka, gradili su najbolji majstori, od najboljeg materijala, za koji se tada znalo. Zato je i posle toliko vekova tako veličanstven.
U našem vremenu, u podizanju Hrama Svetog Save u Beogradu, primenjeno je znanje do tada nepoznato: kupola, teška više od četiri hiljade tona, uz pomoć 16 hidrauličnih dizalica, postavljena je na svoje mesto. Bio je to do tada neviđeni poduhvat; nikada, na taj način, nije podignut veći teret sa zemlje.
Živimo od onoga što su drugi proizveli i stvorili. Iskustveno potvrđena znanja pronose se na svim životnim poljima. Zamislimo se zašto su nam i danas zanimljivi i poučni tekstovi antičkih pisaca, filosofski spisi, matematički algoritmi kroz vekove…
I pri umetničkom stvaranju napajamo se s narodnih izvora. Oslušnimo muziku s različitih podneblja, posebnost muzike pojedinih naroda. Otuda istaknuti muzikolozi ističu da muzika nikada ne nastaje „iz ničega” i da su veliki muzičari genijalni sintetičari narodne muzike. A za narodnu pesmu s razlogom se kazuje da u njoj uvek imamo odjek prošlih vekova, onoga što je doticalo i što dotiče dušu toga naroda.
Istim ili sličnim tokom ide i poezija. Gledam pesnika kako sa sobom uvek nosi blokčić i olovku, zapisuje retke i sadržajne reči, moćne sintagme i mudre misli koje čuje u narodu. To su dragoceni kamenčići u njegovom poetskom mozaiku.
Svi se ugledamo jedni na druge i onda kada ne sledimo tuđe iskustvo. I tada uzimamo u obzir delo drugih, da bismo učinili nešto drugačije. Pritom, dešava se i da se „zaluta”, ukoliko se ne uvažava iskustvo drugih ljudi koji su tim ili sličnim putem išli.
Zato je opravdano reći: svako delo, u određenoj meri, jeste kolektivno delo.
Čovek koji otvorenih očiju gleda na svet oko sebe zapaža da u svetu ima i pameti i gluposti. Ponekad se čuje i to kako su, tobože, pamet i glupost „ravnomerno raspoređeni” u svetu. Ne bi se baš reklo da su ravnomerno raspoređeni, jer njihovo prisustvo zavisi od toga koliko ljudi slede ono što je dobro ili ono što je loše. Svaki čovek se na nešto oslanja, i po svojoj slobodnoj volji sledi, da li pamet ili glupost.
#Narod #najbolje #zna