S osmehom kroz suzu koju je pustio uzvraćajući aplauz beogradskoj publici, legenda jugoslovenske i svetske košarke Toni Kukoč prihvatio je kratak susret s nama nakon prikazivanja filma „Magična sedmica” Sabahudina Topalbećirevića u Domu omladine.
Nakon projekcije jednoipočasovnog dokumentarca posvećenog bogatoj karijeri „zlatnog momka” iz Jugoplastike, reprezentacije Jugoslavije i potom NBA lige, žurio je na avion za Ameriku gde i danas živi.
S autorom filma Sabahudinom Topalbećirevićem i direktorom Martovskog festivala Dejanom Dabićem (Fotografije: DOB i M.
Nikić)
S dalmatinskom duhovitošću, 58-godišnji Splićanin kaže da je sve počelo kada je učiteljica, dok se osmi razred fotografisao za uspomenu, povikala: „Toni, siđi s te stolice iza.” Kada su se deca smejući razmakla i ona videla dečaka koji je brzo posle dostigao i visinu od 2,07 metara, izvinjavala se, a vest se brzo pročula.
Na rivi je uskoro u šetnji dobio ponudu da dođe na trening košarkaškog podmlatka. Odgovorio je da trenira tenis i pomalo fudbal, a na to su rekli: „Šta će ti Hajduk, dođi u Jugoplastiku, ti si i brz i visok.”
Kao mladi košarkaš
Već prvi dani u mladoj postavi tima te davne 1985. godine pokazali su mu jasno da tu ostaje. Posle ne mnogo utakmica, u Splitu su ga „stavili na probu” da li može da igra u seniorskom drim timu, s kojim nedugo zatim Jugoplastika osvaja prvi put titulu evropskog prvaka.
„Današnji navijač ne bi nam poverovao da te davne 1989. nismo ni najmanje očekivali da budemo prvaci. Stigli smo u Minhen kao autsajderi, uzbuđeni što dolazimo u veliki svetski grad. Bilo je samo važno da igramo košarku i među nama nije bilo sujete, deviza je bila ‘daj igraj i daj koš ako možeš’. Ko god bi zakucavao, svi su ga podržavali, kako oni mene, tako i ja sve ostale. Nenadano postajemo evropski prvaci, ali nismo verovali sve do povratka u Split, kada su nas građani dočekali skandirajući i tiskajući se uz ceo put od aerodroma, koji nije blizu centra, kilometrima do rive”, priča.
U rodnom Splitu na rivi
Nizali su se uspesi, jer sledeća dva puta momčadi iz Jugoplastike nije bilo teško da odnesu pobedu, već su bili samouvereniji.
Kada je u Split stigao kao MVP ili najkorisniji igrač fajnal fora Evrolige, dok su ga pozdravljali, rekao je pred svima da je Zoran Savić igrao najbolje. Usledio je gromoglasan aplauz. Ali tek u reprezentaciji tadašnje Jugoslavije, odaje, treneri su klesali njegov profil igrača. Zakucavanje trojki u samom košu uz ovacije i „pink-panter” stil, koji su mu pripisivali, bili su njegov zaštitni znak. Zvali su ga Konobarem ili Paukom iz Splita. Zbog elegancije i domišljate kombinatorike kojom je „plesao” na terenu i pod koševima sveta. Pričao je i kako je Kićanović njega i Dina Rađu zvao da iz splitskog tima pređu u „Partizan”. Ali, stigle su već nesrećne devedesete i toga dana roditelji su im rekli da se „zaključaju” i ne odgovaraju na pozive.
Nisu verovali da će se reprezentacija raspasti
Inače, „zlatni jugoslovenski momci” nisu te 1990. godine još mogli da veruju da će se zemlja i u svetu čuvena pobednička košarkaška reprezentacija raspasti. Rekli su im da se nešto dešava i da ne reaguju „na provokacije kojih će biti”. Vlade Divac je u Argentini na prvenstvu grubo odbio hrvatsku zastavu koju je jedan navijač kao provokator doneo na teren.
„Vlade je to uradio, jer nismo želeli da politika bude umešana u našu ljubav prema košarci. To bi on učinio i da je u pitanju bila srpska zastava. Šta smo imali, svega 21 godinu, i nismo mogli to da shvatimo. Cenim Divca i danas, kao saigrača s kojim sam proveo mnogo dana na utakmicama i pripremama”, rekao je Toni.
On je odoleo i mnogim provokacijama izvesnih hrvatskih novinara o odnosima s Divcem i njegovom odzivu na Divčev oproštaj od košarke.
„Inače, shvatili smo šta nam se dešava tek kada je u Rimu na prvenstvu 1991. godine Jure Zdovc, s kojim sam delio sobu, posle telefonskog poziva, najpre meni, a potom sa suzama i treneru Dudi Ivkoviću, rekao su mu javili da u Jugoslaviji počinje rat i da Vlada Slovenije traži da se vrati.”
Suprugu Renatu, koja je bila uz njega dok smo razgovarali za „Magazin”, Toni je upoznao još u srednjoj školi. „Tačnije, išli smo istim putem do škole, zajedno – to se podrazumevalo nekako.” Iz Splita on odlazi u Treviz 1991. kada potpisuje ugovor za Beneton i pomaže Petru Skansiju da osvoji Kup Italije, premda igra i za Hrvatsku. „Hvala Bogu da odoh 1991. godine te ne stigoh nikome da se zamerim”, priča. Ipak, nije pozvan na „jagnjetinu na tvrđavi Knina” 1995. koju je organizovao Franjo Tuđman, jer se saznalo da je opsovao što ga je neko upisao bez pitanja na listu podrške HDZ-u, kako su mediji tumačili.
Sa porodicom koja mu je i danas inspiracija
Renata i on nastavili su zajedničkim putem. „Kada sam slomio ruku i morao da se odmorim od lopte, pozvao sam prvo nju, predlažući da ako nema druga posla svrati u Treviz. Došla je odmah. Nedugo posle smo se i venčali i rodio se Marin. Prihvatim uskoro zatim poziv odranije i Renata i ja s detetom odlazimo 1993. godine u Ameriku da igram za Čikago bulse. Rodila nam se tamo i ćerka Stela. Zbog dece koja su u SAD odrasla i tamo imaju svoje karijere, mi smo i posle mog povlačenja iz košarke ostali u Hajland Parku u Ilinoisu.
„Oni su ovde izgradili svoj život, a Renata i ja sve češće odemo u rodni Split, pa sad i Beograd”, priča zadovoljno.
Danas trostruki prvak u golfu
U Domu omladine s publikom nedavni
Prvi i raniji susret s Majklom Džordanom i Skotijem Pipenom, iako on nije bio svestan, bio je takav da su sve činili da ga onesposobe da uđe u Čikago bulse. A kada je uspeo, iskreno je plakao zbog toga što se baš tada Džordan povukao i što neće igrati s njim. Najbolji košarkaš sveta, kako naziva Džordana, primetio je to i kada se u Bulse kasnije vratio, postaje stalni suigrač, ali i prijatelj s Tonijem. On je Kukoča zvanično i uveo u Kuću slavnih kada Toni dobija konačno i ovu titulu. Tom prilikom Dalmatinac je zahvalio rodnom Splitu.
„Što su američki treneri bili stroži prema meni, imao sam veći izazov. I mladim igračima bih poručio da je bolje da im trener pridikuje, jer to znači da je za njih zainteresovan, jer kada nema šta da im kaže, na njih i ne računa. Velike su to škole i ponosan sam na to što sam učio od najvećih, i ovde i tamo. Zato sam i bio u timu koji je tri puta osvojio prvenstvo NBA lige”, kaže ovaj najpre treći, iza Džordana i Pipena, a kasnije i prvi strelac vodećeg svetskog tima.
Danas je već trostruki prvak u golfu na lokalnom prvenstvu, koji igra smišljeno kako je igrao i košarku, prokomentarisao je Majkl Džordan u filmu o Kukoču.
Vole da se sreću i danas, kaže na to nasmejano Toni odlazeći „preko okeana”, ali i kako dodaje, sanjajući kad će opet „na mul” na kojem je odrastao.
Omiljen u Beogradu
Dan kada je 1991. splitska Jugoplastika u beogradskoj hali sportova slavila pobedu protiv Partizana i šampionsku titulu trenutak je koji možda može najbliže da opiše koliko su ljudi voleli Tonija kao košarkaša. Trener ga je poslao na klupu četiri minuta pred kraj meča, a kompletna dvorana mu je ceo minut aplaudirala. To je bila poslednja utakmica u istoriji jugoslovenske šampionske lige.
#Učeniče #siđi #stolice