pixabay.com
Foto: Ilustracija
Razvojni put razarača, ratnih brodova koji predstavljaju integralni deo flota najmoćnijih mornarica savremenog sveta, počeo je šezdesetih godina 19. veka. Razlog za tako nešto leži u pronalasku torpeda, engleskog inženjera Roberta Vajtheda, što se desilo 1866. godine. Montiranje torpeda, na po njima nazvane čamce, predstavljao je ozbiljan izazov za zaštitu teško naoružanih i oklopljenih, ali ne i neranjivih bojnih brodova, o čemu su “Vesti” već pisale.
Parirali torpednim čamcima
Brzina torpednih čamaca, njihova, relativno posmatrano mala cena, kao i šteta koju su nanosili flotama u kojima je najznačajnije mesto zauzimao bojni brod, iziskivali su da se ovoj pretnji stane na kraj. U periodu koji je usledio došlo je do uspona novih ratnih brodova, pod nazivom razarači torpednih čamaca (vremenom su oni postali poznati samo kao “razarači”). Radilo se o brodovima koji su bili dovoljno okretni i adekvatno naoružani, zbog čega su mogli da pariraju torpednim čamcima. Koliko su bili uspešni u tome pokazuje i to što su torpedni čamci pravili sve manje problema.
Savremeno naoružanje
Tokom vremena, paradoksalno, razarači su počeli da preuzimaju ulogu koju su imali njihovi arhineprijatelji, pošto su i sami počeli da nose torpeda. Tokom čitavog 20. veka razarači su postajali sve veći, bolje opremljeni i sofisticiranije naoružani. Danas su ovi brzi, oko 6.000 tona teški brodovi, opskrbljeni moćnim radarskim sistemima i oružjima kojima se suprotstavljaju pretnjama koje dolaze od aviona, brodova i što je možda najvažnije, podmornica. Zbog svih tih svojih karakteristika razarači su nezamenljivi deo udarne grupe američkih nosača aviona, a od velike koristi su i u ratnim mornaricama Rusije i Kine.
Obezbeđenje nosača aviona
Udarnu grupu američkih nosača aviona po pravilu čine najmanje dva razarača koji imaju svojevrsnu ulogu “obezbeđenja” morskim kolosima koji, opet, služe kao aerodromi za borbene avione na moru. Razarači se često kreću brzinom većom od 30 čvorova, a zahvaljujući naoružanju koje poseduju mogu da odgovore svim pretnjama. Kao što to čine Peking i Moskva, tako i Vašington insistira na razvoju sve sofisticiranijeg naoružanja u mornarici, kako u pogledu inovacija u najnovijoj klasi nosača aviona “Džerald Ford”, tako i u pogledu operativnih sposobnosti razarača.
Skupa stelt tehnologija
I pored neospornih ofanzivnih i defanzivnih sposobnosti razarača, to nikako ne znači da u prošlosti nije dolazilo do pogrešnih odluka u razvoju ovih plovila. Savršen primer te teze je slučaj američkih razarača iz klase zomvalt. Sa autentičnom, hidrodinamičnom građom, destruktivnijim oružjem, ugrađenom stelt tehnologijom koja (treba) da ih čini nevidljivom radarima protivničkih, ali i savezničkih armija, značajno većom dužinom, i za trećinu manjom posadom, činilo se da novi zomvalt razarači nemaju mana. Ipak, takva ocena se pokazala preuranjenom. Pored diskutabilnosti određenih tehničko-tehnoloških rešenja implementiranih u razvoju borbenog plovila (između ostalog, postoje neslaganja oko efikasnosti stelt tehnologije kod ratnih brodova), projekat je osuđen na propast iz jednog očiglednijeg razloga – cene. Godine 1994, kada je naručena konstrukcija ovih “razarača budućnosti”, planirana je izgradnja 32 broda, od kojih se očekivalo da zamene postojeću flotu “Arli Burk” razarača, i da budu operativni narednih 50 godina. Prvobitni budžet je iznosio 50 milijardi dolara. Ipak, kako je cena pojedinačnog zomvalta iz godine u godinu rasla sa 1,3 milijarde na čak tri milijarde, flota razarača je postajala sve manja, tako da je na kraju izgrađeno samo sedam brodova.
#Lovci #podmornice #Vesti #online