„Što okom vidi, od drveta napravi”, ponosno kažu Zlatiborci za Miladina Lekića (42), narodnog vajara i drvorezbara. Mnoštvo skulptura on je napravio za oko dve decenije stvaranja, uglavnom s izvornim motivima. Talentom, nadahnućem i alatom (drvenim čekićem zvanim bat, dletima, a i motornom testerom za veće figure) drvetu daje dušu.
Miladin je posvećen stvaralac, neretko radi po narudžbinama. Kupci njegovih osobenih drvenih skulptura su vlasnici etno-sela, restorana, ugostiteljskih objekata, kuća na Zlatiboru i širom Srbije i drugih zemalja. Od tog posla porodicu izdržava, a katkad uradi i kakav komad nameštaja, ikone u duborezu i drugo.
Kaže da inspiraciju nalazi u neposrednom okruženju. Samo ponekad u likovima poznatih, češće u ljudima koje sreće svakodnevno i motivima sela, tako da je s većinom svojih skulptura proživeo deo života.
– Ta izborana, ali vesela i poštena lica oduvek su me privlačila. Pored ljudskih likova rezbarim i životinje. Tako sam i počeo, prvu skulpturu lava napravio sam 1998. godine. Od tada mi ovaj hobi postaje životni poziv.
– Od mnoštva urađenog možda mi je za rad bila najteža „Devojka zmija”, nju sam ostavio za sebe. Kupuju ljudi ono što napravim, hotelijeri i ugostitelji vole prirodan materijal i izvorne motive. A kupci su i turisti, oni mahom traže manje komade. Sećam se da je bivši ambasador Japana u BiH kupio desetak mojih skulptura, a kada mu je pre nekoliko godina istekao mandat dolazio je kod mene u Šljivovicu da se pozdravimo. Tom prilikom rekao mi je da mu je žao što ne može da kupi neku veću skulpturu, jer nema gde da je smesti – priča Lekić i navodi kontinente gde su stigla njegova dela, kojih možda jedino nema u Africi.
Lekićev atelje moguće je videti na ulazu u Šljivovicu kraj puta koji od Užica vodi ka Mokroj Gori. Ispred je visoki drveni Zlatiborac sa šajkačom u narodnom odelu, umetnikovih ruku delo, stajao kao kakav stražar i posmatrao one što ovuda prolaze. U tom radnom prostoru, koji je i galerija, bilo je i biće velikih i malih skulptura ovog jedinog zlatiborskog vajara drveta naivca. Njegov je materijal, a motivi zlatiborski: drvo iz ovog kraja orahovo (najbolje se obrađuje i najmanje puca), dudovo (lepo patinira kad duže stoji), hrastovo, šljivovo, brestovo.
Miladin je umetnik postao, a u mladosti o tome nije ni sanjao. – Po struci sam automehaničar. Dve godine sam, posle školovanja, popravljao kola u servisu „Novaković” u Čajetini. Ni sam ne znam koliko sam „krševa” popravio, smučio mi se taj posao. Više ni pod haubu svojih kola glavu ne zavlačim – često je pominjao.
Kao đak lepo je crtao, ali s umetnošću ne ide lako kod Zlatiboraca. Ipak, jednog dana 1998. našao je nekakav neobičan panj u svom dvorištu, na lava ga podsećao, pa je uzeo kućno dleto i krenuo da obrađuje. Ispalo dobro, taj prvi rad čuva i ne prodaje. Zatim je napravio još neke duboreze, ikone, ponekog drvenog seljaka. Vrteli njegovi roditelji glavom na te majstorije: – Radi nešto pametno od čega može da se živi, ostavi se toga – govorili mu.
Nije Miladin poslušao. Video da mu drvorezbarenje leži, sasvim mu se posvetio. Evo već decenijama stvara, pročuo se, galeriju s ateljeom otvorio.
Sada je porodičan čovek, živi u Šljivovici sa suprugom Anom i sinovima Mihailom (8) i Momčilom (6). Supruga Ana, rođena na Zlatiboru, kaže da joj prija život na selu (dok Miladin kroz šalu dodaje da je to zbog toga što ne živi sa svekrvom, a i ne drže stoku oko koje uvek ima posla). Šljivovica, selo davno nazvano po dobroj rakiji, sada ima i dečji vrtić i seosku školu, tako da Mihailo (talentovan za crtanje) i Momčilo imaju svoje vršnjačko društvo.
Uz Miladinovu kuću protiče potok gde se u leto osvežavaju na svojoj pregrađenoj plaži, a deci je napravio i kuću na drvetu s tajnim prolazom u podu, vatrogasnom šipkom za spuštanje „u slučaju opasnosti”. Čak i njihov pas Rista ima svoju drvenu kućicu, u obliku zlatiborskog vajata.
Čovek i životinja su zajedno na jednoj od najvećih Lekićevih skulptura. Ona krasi centar Zlatibora, to je drveni Era kiridžija s konjčetom, popularno nazvan „zlatiborski brzi voz”. Nastala je 2013. u Lekićevom ateljeu-galeriji po davnašnjoj fotografiji kiridžije Todora Udovičića Gajevića užičkog fotografa Ilije Lazića. Miladinu je bilo potrebno oko pet meseci rada i četiri kubna metra hrastovog i brestovog drveta da napravi te dve figure, svaka oko dva i po metra visoka.
Nedavno je završio i skulpturu patrijarha Pavla u prirodnoj veličini. Za dva meseca rada, od orahovog drveta.
– Odavno sam želeo da uradim skulpturu patrijarha Pavla. Veliki sam poštovalac njegovog lika i dela, a poseban je izazov dočarati jednu takvu ličnost koja je oličenje duhovnosti, skromnosti, dobrote, inteligencije. Da li sam uspeo, vidi se po mom radu – kazuje za „Magazin” Lekić i objašnjava: – Najteže je na skulpturi dočarati lice, od izraza do emocije. Pri tome, rad u drvetu dosta je teži i zahtevniji od drugih tehnika, jer tu nema prostora za neku popravku.
#Što #okom #vidi #drveta #napravi