Iako se zvocanje uglavnom pripisuje ženama, ono nije isključivo ženska osobina, jer postoje i muškarci koji i te kako umeju da zvocaju. Ipak, uzećemo za primer situaciju u kojoj žena zvoca mužu oko neke male stvari koja treba da se uradi u kući, a koja je „muški posao”. Tipično je da žena, smatrajući da je njen suprug dužan da uradi „muški posao”, obavesti muža da je primetila kako bi nešto trebalo popraviti. Muž to prima k znanju, ali se ne pokreće to da uradi. Žena polazi od pretpostavke da trenutno nije raspoložen to da uradi, tako da ga ostavlja na miru. Dani prolaze, a muž nikako da nađe „raspoloženje” za datu popravku, ništa ne čini. Tada žena zaključi da je muž zaboravio, pa ga još jednom podseća šta treba da se uradi. U opisanom razvoju događaja još nema zvocanja, ali se priprema scena za njega.
Kako je prošlo još nekoliko dana ili nedelja, a muž nije obavio posao, žena njegovu pasivnost počinje da doživljava lično, tumačeći da njemu nije važno ono što je ona od njega tražila ili što ga je zamolila. Zapravo je uvređena jer se oseća nepoštovanom. Smatra da nije u redu da se ona oseća loše, a da muž uživa ili da mu je svejedno. I zato počinje sa zvocanjem, ljutito ga podsećajući kada mu je rekla prvi put, koliko vremena je prošlo od toga i slično. Ako se on ni tada ne pokrene na akciju, ona ponavlja zvocanje u različitim vremenima, sve dok on konačno ne uradi to što je trebalo ili dok ona ne pozove majstora da uradi ono što muž, iako je najavio da će da uradi, nije uradio.
Od „bockanja” do svađe
Zvocanje je pokušaj da se druga osoba natera da promeni ponašanje. Suština je u tome da onaj koji zvoca pokušava da kod drugog izazove osećanje neprijatnosti, po mogućnosti osećanje krivice, kako bi se ovaj pokrenuo na akciju. Pasivna osoba zvocanje doživljava kao gnjavažu, dosađivanje i uznemiravanje.
Zvocanje možemo smatrati benignim bockanjem druge osobe kojim se podstiče da uradi ono što treba, sve dok u njemu nije izraženo nepoštovanje pasivne osobe. Međutim, kada osoba koja zvoca počne s omalovažavanjem, etiketiranjem, označavanjem drugog kao neodgovornog, nesposobnog, lenjog i slično, tada to više nije zahtev za promenom ponašanja, nego je napad na ličnost, to jest diskvalifikacija druge osobe. Na ovako izražen prezir, koji je negacija ljubavnog, pa i prijateljskog odnosa, drugi se može odazvati sličnim ponašanjem, tako da početno zvocanje može prerasti u veliku svađu.
Korene zvocanja nalazimo u detinjstvu, u odnosu roditelja i deteta. Svaki put kada roditelj treba da mnogo puta ponovi detetu šta ono treba da uradi, to dobija formu zvocanja. Roditelj koji mora da ponovi detetu desetak puta neki zahtev, zapravo mu zvoca, i tako se između njih stvara komunikacijski obrazac prema kojem dete očekuje da mu se neka stvar ponovi mnogo puta, da bi se pokrenulo i uradilo ono što se od njega zahteva. Na ovaj način se dete uči neodgovornosti, to jest odbijanju da odgovori na zahtev roditelja.
Dve opomene su dovoljne
Koliko puta treba ponoviti zahtev detetu da uradi ono što treba da uradi, a prema čemu ima otpor? Očekivanje da dete odmah učini ono što roditelj očekuje, po sistemu „Ja okom, ti skokom”, uglavnom je preterano. Na taj način se uglavnom ponašaju prestrašena deca koja od roditelja očekuju brzu kaznu. Većina stručnjaka se slaže da su dve opomene sasvim dovoljne. Nakon druge opomene roditelj treba da priđe detetu, da ga uhvati za ruku i da ga „pokrene” da učini ono što treba da uradi. Tako sprečava ciklus zvocanja i odugovlačenja, a dete uči da zadatak obavi u razumnom roku.
Nekada i dete koristi zvocanje kako bi „nateralo” roditelja da popusti: kad mu je odbijena neka želja navaljuje na roditelja i beskonačno puta ga moli u stilu „Mamice, mogu li, mogu li, mogu li…”. Roditelj koji popusti detetu koje se ovako ponaša kratkoročno se oslobodio detetovog „pritiska”, ali je istovremeno potkrepio dete da i idući put primeni svoju uspešnu strategiju dosađivanja.
Roditeljsko zvocanje tinejdžeri doživljavaju kao „smaranje” i obično jasno izražavaju svoj protest protiv njega. Umesto da se roditelj „bori” s tinejdžerom oko svake male stvari koju bi ovaj trebalo da učini, najbolje je napraviti „ugovor s tinejdžerom” u kojem se jasno definišu dužnosti, odgovornosti i privilegije, kao i sankcije, kako bi tinejdžer prihvatio svoju odgovornost.
Iz naše arhive
#Moć #nemoć #zvocanja