Kada dobijete osećaj da vas neko posmatra, verovatno ste u pravu. Ljudi su osetljivi na pogled drugih. Kada druga osoba promeni pravac svoje pažnje, automatski pratimo njen pogled. To je više od predatora, koji su kao grupa prirodno osetljivi i privučeni promenama u okruženju. To, takođe, ima veze sa kooperativnom i društvenom prirodom ljudi i od toga kako smo zavisili jedni od drugih kroz našu istoriju i razvoj.
Naši mozgovi imaju iskonski detektor za tuđi pogled, sistem koji može da detektuje kada neko gleda direktno ili malo ulevo ili udesno od nas.
Zamislite da ste potpuno zaokupljeni zadatkom, listate telefon ili čitate knjigu. Odjednom vas obuzme taj jezivi, peckavi osećaj. Neko vas gleda. Okrećete se da vidite ko je to. Bili oni prijatelj ili neprijatelj, sam osećaj se čini kao neka vrsta zastrašujućeg šestog čula. To je, takođe, neophodan deo ljudskog bića, prilagođavanje koje je održalo naše pretke u životu. Kako je moguće da čak i mi to možemo? To je zapravo važna karakteristika našeg vida, našeg mozga i određenih socijalnih aspekata naše vrste.
Ovaj biološki fenomen je poznat kao „detekcija” ili „percepcija” pogleda. Neurološke studije su otkrile da su moždane ćelije koje pokreću ovaj odgovor veoma precizne. Ako neko skrene pogled od vas okretanjem samo nekoliko stepeni ulevo ili udesno, taj jezivi osećaj brzo nestaje. Naučnici sugerišu da iza detekcije pogleda stoji složena neuronska mreža.
Do sada, neuronska mreža odgovorna kod ljudi ostaje neidentifikovana. Međutim, studija sa makaki majmunima otkrila je neurološka kola odgovorna za detekciju pogleda, čak i do nivoa specifičnih ćelija uključenih u čitav proces.
Znamo da je deset različitih moždanih regija uključeno u ljudski vid, a možda ih ima još. Glavni faktor ovog fenomena je vizuelni korteks. To je velika oblast na zadnjem delu mozga, koja podržava mnoge važne aspekte vida.
U čitav proces uključene su i druge oblasti, kao što je amigdala, koja registruje pretnje.
Ne radi se uvek o tome da vidimo oči druge osobe. Sa našim perifernim vidom, razmatramo položaj njihove glave. I drugi tragovi kao što su pozicija njihovog tela otkrivaju da li mislimo da nas gledaju ili ne. Šta ako nismo sigurni? Mozak može da pogreši, ali je uvek na strani opreza. Pretpostavlja da nas gledaju, ako postoji bilo kakva sumnja, bez obzira da li je to tačno.
Prema studiji iz 2013. ljudi misle da ih neko posmatra čak i kada ne možemo da ih vidimo, čak i ako nemamo dokaza za to.
Amigdala je ključna struktura mozga koja igra centralnu ulogu u detekciji pretnji. Ova mala struktura bademastog oblika, locirana je duboko unutar slepoočnog režnja i povezana je sa obradom straha i drugih emocija. Amigdala deluje kao mozgovni detektor pretnji, omogućavajući brzu i instinktivnu reakciju na potencijalno opasne situacije.
Kada ljudi percipiraju strah u drugima, amigdala se aktivira. Ona ne samo da detektuje lica drugih ljudi, već i brzo usmerava naš pogled prema njima.
Studija je pokazala da amigdala igra veću ulogu nego što se ranije mislilo, jer je putem nje moguće brzo skrenuti pažnju na lica suprotno od našeg vidnog polja.
Posebno je osetljiva na beli deo očiju – skleru – onih koji izražavaju strah, što pokazuje kako amigdala igra ulogu u aktivnom usmeravanju ljudskog pogleda kao odgovor na potencijalno preteće situacije.
Pored toga, amigdala je povezana sa skoro svim aspektima socijalnog ponašanja. Na primer, ako dominantan majmun u socijalnoj grupi doživi oštećenje amigdale, njegova pozicija u hijerarhiji brzo opada. Ljudi koji dožive oštećenje amigdale pokazuju socijalna ponašanja koja podsećaju na autizam, kao što su izbegavanje kontakta očima i teškoće u proceni mimike drugih ljudi.
Razumevanje uloge amigdale u našem ponašanju i emocionalnom zdravlju postaje sve važnije. Takođe, nalazi su relevantni i za psihijatrijske uslove, gde je pravac pogleda prema drugima ili smanjen (na primer u autizmu) ili povećan (na primer kod anksioznih pojedinaca koji su posebno skloni da percipiraju pretnje).
#možete #osetite #tuđi #pogled #sebi