Svakodnevica jednog pisca i diplomate, onako kako ju je opisao Milisav Savić u svom „Rimskom dnevniku” (u izdanju Raške škole) uzbudljivija je od romana, posebno zbog toga što je Savić na dužnosti ministra-savetnika u ambasadi Srbije i Crne Gore, odnosno Srbije, bio od 2005. do 2008. godine, kada se Srbija suočavala ne samo sa problemom Kosova, koje je proglasilo nezavisnost, već i sa odvajanjem Crne Gore. Pritom, za Savića je u ovom dnevniku Rim, kao grad svetske kulture i umetnosti, izvor stalnih asocijacija na sve viđeno i pročitano, na srpsku i svetsku književnost, na lični život, dok su tekstovi iz italijanske štampe podsećanje na i dalje loš položaj Srbije posle slike izgrađene u Miloševićevo doba. U svom dnevniku, Savić opisuje i druženje sa poznatim piscima: Bulatovićem, Kišom, Tišmom, Matvejevićem, Pavićem, dok hoda Rimom, tragom Crnjanskog… Druga knjiga, „Voleti klasike” (takođe u izdanju Raške škole) zbirka je eseja Milisava Savića koja podseća na narodnu književnost i naše velike pisce: Andrića, Mešu Selimovića, pomenutog Crnjanskog, Boru Stankovića…
Problem Kosova i otcepljenje Crne Gore lajtmotivi su vašeg „Rimskog dnevnika”. Kako ste se tih dana sećali Titovog, a kako Miloševićevog vremena, parcelisanja Balkana kao „bureta baruta”?
Problem Kosova Tito nije rešio. Nije ni Milošević. Kao student, svojim očima video sam na putu kod Raške kolone izbeglica posle Brionskog plenuma. Godine 1985, boravio sam na Kosovu sedam dana i o tome objavio veliku reportažu u „Književnim novinama”. Tada sam još verovao da se Kosovo i Jugoslavija mogu sačuvati. Centralno mesto te reportaže bila je poseta Danici Milinčić, u selu Samodreža, kojoj su Albanci ubili sina da bi se dočepali njenog imanja. Pre pet godina hteo sam da ponovo odem u Samodrežu, ali moji kosovski prijatelji nisu se usuđivali da me odvedu. Tamo nema više Srba. Crkva Samodreža je porušena.
Navodite i to da ni Dositej ni Vuk nisu posetili Kosovo, a da etničko čišćenje Srba sa Kosova traje vekovima… Da li je Evropa znala, ili ne želi ni danas da zna, o kakvom je kulturnom nasleđu na Kosovu i Metohiji reč?
Dositej i Vuk nisu bili na Kosovu, ali su bili svesni njegovog značaja. Naročito Vuk. Kosovo je za Vuka sveta i mitska zemlja. A da je etničko čišćenje Srba trajalo vekovima, vidi se iz stranih putopisa (treba pogledati knjigu „Kosovo i Metohija” dr Ane Stišović Milovanović i moju „Terra Rascia”). O teroru Albanaca, pa i Turaka nad Srbima, od 15. pa do početka 20. veka pisao je svaki putopisac. Čak je i Meri Edit Daram dala potresnu sliku o ropskom životu Srba u Peći i Dečanima, iako je kasnije postala vatreni albanski fan. Ove činjenice u vreme mog boravka u Rimu nisu zanimale svetske moćnike. Olako su prelazili preko tvrdnji najvećih stručnjaka da se na Kosovu nalazi srpska kulturna baština svetske vrednosti. Za one koji su odlučivali o našoj sudbini važni su bili sadašnjost i budućnost. Sadašnjost je da su Srbi pod Miloševićem počinili zločine, a budućnost je rađanje nezavisnog Kosova.
Kako ste posmatrali to što je samostalnost Crne Gore bila „svršena stvar”?
Nije bila svršena, jer Italija je bila protiv samostalnosti, sve dok nije poklekla pod pritiscima SAD. Za Italijane Crna Gora je bila mafijaška država, čiji je predsednik bio pod istragom zbog šverca cigareta. U našoj ambasadi, crnogorski kadar je zdušno promovisao ideju samostalnosti Crne Gore. Danju je ambasada bila u funkciji zajednice zvane Srbija i Crna Gora, noću su se faksovi usijavali od slanja izveštaja Podgorici.
Na koji način ste se suočavali sa lošom reputacijom koju je Srbija u vreme vaše službe u Rimu tada imala u Italiji, zemlji iz koje su avioni kretali ka Srbiji u vreme NATO bombardovanja?
Naivno sam verovao da će nova, demokratska, Srbija biti uvažavana. Ali, ne! Stalno su nam stavljali do znanja da je Srbija poražena. Da je na kolenima i da mora da ispunjava zahteve koje nam isporučuju. Vlada Italije je među prvima priznala nezavisnost Kosova, uprkos tome što su se vodeći intelektualci, i levo i desno orijentisani, tome protivili. Kosovo je za njih bila veštačka država, u kojoj vladaju ratni mafijaši. Nijedan od statusnih predloga koji smo nudili Albancima nije prihvaćen. A nudili smo im nešto vrlo blizu samostalnosti. Danas Albanci ni deseti deo toga ne nude kosovskim Srbima.
Da li ste svoju diplomatsku poziciju upoređivali sa onom koju je pred rat imao Crnjanski u Rimu, ali i sa ulogom drugih naših pisaca diplomata?
Bilo bi neskromno ako bih se upoređivao sa takvim veličinama. Ali i Crnjanskom nisu cvetale ruže u Rimu. On je tamo bio uoči katastrofe koja će zadesiti Jugoslaviju, ja posle katastrofe Srbije. Crnjanski je dosta karikaturalno opisao svog ambasadora Hristića, čija mi se kćerka, koja je živela u Rimu, požalila na velikog pisca. U romanu „Kod Hiperborejaca” Crnjanski piše da su Musolinijevi žbiri upali u našu ambasadu i pokušali da obiju kase u potrazi za šiframa. I mene su u ambasadi dočekale u svakoj sobi kase, ali prazne, nismo mi više imali šta da krijemo. Crnjanski je o svom radu u ambasadi ostavio nekoliko knjiga. Ja tek skroman dnevnik, da mi neko ne kaže da sam bio na turističkom proputovanju u Rimu.
Kao lektor za srpski jezik radili ste u Londonu, u Firenci, u Americi i Poljskoj. Kada su lektorati za srpski jezik počeli da se gase po svetu?
Po raspadu Jugoslavije. Jer Srbija u to vreme, a biće i sada, nikad nije shvatala značaj lektorata. Za razliku od Hrvata, Slovenca i Makedonaca koji su ih mahom preuzeli, pa i osnivali nove… Lektorati su naše kulturne ambasade.
Pišete o piscima, pored Crnjanskog, o Kišu, Tišmi, Kaporu…, ali, zašto je taj progon Gojka Đoga pokazao mnogo o srpskim piscima? Kako ste se kao urednik „Književnih novina” borili sa cenzurom braneći ga?
Tako što smo se borili za autonomiju umetnosti. Nažalost, poraženi smo. Opet je na delu ideološki pristup umetnosti. Aktivna je i cenzura, ne direktna, već sofisticirana. I samim tim opasnija. U knjizi sam izneo sećanja na susrete i druženja sa brojnim književnim velikanima. Spadam u malobrojne žive pisce koji su poznavali, Crnjanskog i Andrića. Smatram da su moje stranice o Kišu, Pekiću, Bulatoviću, Paviću, Mihailoviću, Tišmi, Belom Markoviću, Biljani Jovanović skroman, ali dragocen prilog za proučavanje književnog života druge polovine 20. veka.
Na neki način ste zahvaljujući reditelju Đorđu Kadijeviću postali pisac?
I jesam. Kadijevića sam upoznao u Raški kao gimnazijalac. Bio je raščanski zet. On me je, svojim enciklopedizmom, uveo u svet književnosti i umetnosti. U svom prvom filmu „Praznik” dao mi je malu ulogu. Od honorara sam kupio pisaću mašinu na kojoj sam otkucao svoju prvu knjigu „Bugarska baraka”.
Zašto se stalno vraćate narodnoj poeziji, Vuku, proti Mateji, Andriću, Crnjanskom…?
Vraćam se klasicima. Ne podnosim pisce koji smatraju da književnost počinje od njih. Ja i niko pre i posle mene. U klasicima možete pronaći pitanja i odgovore koji vas tište i zanimaju. I sve književne majstorije koje su i danas u upotrebi. U klasicima treba uživati. Kao u dobrom, starom vinu.
#klasicima #treba #uživati #kao #dobrom #starom #vinu