Na našim prostorima umetnička izrada predmeta i nakita u filigranu ima vekovnu tradiciju. Tajne tog starog zanata od nestanka i zaborava čuvaju retki majstori. Jedan od najboljih koji je svojim umetničkim radovima stekao svetski ugled i slavu Goran Ristović Pokimica živi i stvara u Kraljevu. U domaćoj javnosti za ovog srebrodelca mnogi su saznali zahvaljujući izradi kruna srpskih srednjevekovnih vladara. Po prvi put od srednjeg veka pristupilo se izradi kruna i ostalih vladarskih insignija na način kako su nekada rađene u okviru projekta Istorijskog muzeja Srbije, po ideji direktorke dr Dušice Bojić.
Idealna rekonstrukcija krune cara Dušana prema fresci iz manastira Lesnovo u Severnoj Makedoniji za stalnu postavku Istorijskog muzeja Srbije
– Rad na projektu je prestižan i izazovan. Neophodno je bilo potisnuti lični pečat i ustaljene izvođačke tehnike na minimum i svesti autorstvo na najmanju moguću meru ne bi li se što tačnije preneo izgled starih regalija. Konsultacije sa našim eminentim stručnjacima na čelu sa akademikom prof. dr Draganom Vojvodićem i prof. dr Smiljom Dušanić traju od 2019.godine, kaže Ristović dodajući da se svaka kruna, žezlo, odevni predmet detaljno analiziraju, kao i svi dostupni pisani i drugi izvori.
Radi autentičnosti prilikom izrade išlo se težim putem.
– Primenjivane su arhaične zlatarsko-juvelirske ručne tehnike izrade. Na krunama je, recimo, korišćeno 12-13 starih tehnika rada, bez savremenih tehničkih pomagala. Zato rad na jednom takvom predmetu, nakon detaljno razrađenog izgleda, traje i po 5-6 meseci. Izbor dekorativnog poludragog i dragog kamenja kao i način obrade je usklađen sa mogućnostima iz perioda nastanka originala. Do sada je urađeno sedam kruna i jedno žezlo i jedan ženski skiptar. U planu je još da se uradi kruna Mihajla Stonskog, Tvrtka Prvog Kotromanića, venac Stefana Prvovenčanog, žezlo kralja Milutina i skiptar kraljice Simonide, priča Goran Ristović vlasnik Filigransko-kujundžijske radionice „Filigran Pokimica” koja u nazivu krije zanimljivu porodičnu sagu.
Filigransko-kujundžijske radionice „Filigran Pokimica” (Foto Stefan Đaković)
– Moj predak Risto Pokimica se doselio u Kraljevo početkom 19. veka iz mesta Rvati kod Raške. Pokimice su rodom od Račića iz Vasojevića, a kasnije su prezime dobili, kao vrsni i uporni rezbari, kovači i drvodeljci po arhaičnom nazivu „kimac”, što znači žižak, buba koja dubi drvo, objašnjava naš sagovornik dodajući da je on odrastao i osnovnu školu završio u Brazilu. Na Filološkom fakultetu u Beogradu je studirao orijentalistiku.
– Učenje jezika mi je išlo od ruke tako da, na različitom nivou, vladam sa više jezika, kaže ovaj poliglota, član Udruženja naučnih i stručnih prevodilaca Srbije i Udruženja primenjenih umetnika Rusije.
Sve za ljubav
Pre nego što je postao zanatlija Ristović se profesionalno bavio prevođenjem sa Engleskog i Porugalskog jezika desetak godina. Služi se još i sa Arapskim, Turskim, Španskim, Italijanskim, Francuskim, Rumunskim, Ruskim i Bugarskim jezikom.
(Foto lična arhiva)
– Početkom devedestih godina sam se zaposlio u jednoj međunarodnoj kompaniji gde sam ostao do 2010. god. Posao koji sam redovno obavljao me nije ispunjavao, pa sam potražio neki hobi. Prvo je to bio duborez. Tek tada sam primetio radove koje izrađuje moj tast Cvetko Cvetković, zlatar poreklom iz Prizrena. Osnovne stvari u izradi nakita sam naučio u njegovoj radionici, ali mene su privlačili kompleksniji predmeti crkvenog mobilijara. Imao sam sreću da sam ih mogao pregledati u riznici Manastira Žiče. Ti predmeti su mi poslužili da detaljno analiziram kako su izvedeni. Pokušavao sam, mahom neuspešno, na razne načine da proniknem u tajnu izrade. Noćima sam ostajao do jutra bez rezultata i po pravilu, pred odustjanjem, pojavilo bi se rešenje. To mi je davalo podstrek da nastavim uporno dalje u odgonetanju tajni starih majstora. Proučavao sam svu dostupnu literaturu i pokušavao da pojedine tehnike primenim, priča naš sagovornik koji je potpuno samostalno, bez uzora i učitelja, svojim trudom, obnovio filigran na najvišem nivou, i kako neko reče „vaskrsao zaboravljenu umetnost”.
Kruna despota Stefana Lazarevića
Prvo što je napravio bio je jedan mali, filigranski privezak.
– Izrada je trajala dobrih mesec dana. Neopisiva je bila sreća i zadovoljstvo kada sam uspeo da ga kompletiram. Čuvam ga i danas. Prvu narudžbinu mi je poverio blaženopočivši arhimandrit Gerasim iz Manastira Žiče, a trebalo je restaurirati jednu staru darohranilicu. Pažljivo sam je rastavio, izradio nedostajuće i izlomljene delove i uspešno kompletirao. To mi je dalo podstrek i samopouzanje da nastavim sa usavršavanjem.
Srebrni filigranski okov jevanđelja Gorana Ristovića, rezba na kosti delo je Branka Stankovića (Foto lična arhiva)
Filigran je jedan od najlepših tehnika obrade metala – za izradu predmeta ili nakita u filigranu potrebna je srebrna, bakarna ili zlatna žica, a onda se žice savijaju i upliću, međusobno vezuju i tako se formiraju složeni motivi kao što su krugovi, cvetići, geometrijske šare… Ova, preko 5000 godina stara veština načisto je opčinila Gorana i dovela do životne prekretnice.
– Nije bilo lako doneti odluku da ostavim dobro plaćen posao i da se otisnem u nesigurne vode filigranskog zanata. Pošto su se narudžbine umnožavale do tačke da jednostavno nisam imao vremena za oba posla, prelomio sam i poslušao unutrašnji glas i odlučio da se potpuno posvetim filigranu. Porodica me je podržala uprkos saznanju da su prihodi od filigrana neredovni i da je potrebno provesti puno vremena da bi se jedan predmet ručno izradio.
Goranovee ćerke Ivanu i Maju imaju svoje profesije, jedna je advokat, a druga psiholog-psihoterapeut. Supruga Valentina je po struci andragog, radi u staračkom domu u Mataruškoj banji.
Srebrni filigranski kivoti
Kandilo u Vitlejemu
Blizina manastira studenice i Žiče uticali su da se posebno posveti restauraciji i izradi crkvenih predmeta.
– Sama kompleksnost i prefinjenost izrade crkvenih predmeta me je opčinila. Po mom mišljenju, ni najlepši komad filigranskog nakita ne može biti blizu tome. Ali, pored toga, moja lična potreba za duhovnim uzrastanjem me je okrenula crkvenoj umetnosti. Sledile su godine teološkog obrazovanja. Pošto su crkveni predmeti prevashodno upotrebni, a zatim i dekorativni, neophodno je ispoštovati sve crkvene kanone, naglašava naš sagovornik napominjući da majstor koji izrađuje neki crkveni predmet, mora poznavati istoriju, crkveno pravo, uporednu praksu u drugim pomesnim crkvama, sagledati tradiciju i savremene crkvene potrebe. Po pravilu, ako mogućnosti dozvoljavaju, obavezno pre početka rada posetim crkvu, prostor gde će stajati neko, recimo kandilo, prestoni krst ili okovana ikona koju treba da izradim. Često se dogodi nakon toga da u dogovoru sa naručiocem izmenim prvobitnu ideju i predmet prilagodim mestu gde će stajati, kaže ovaj posvećenik u svoj posao, dobar poznavalac stilskih odlika i razlika filigrana u Rusiji, na Bliskom i dalekom Istoku, Latinskoj Americi i Srbiji, čija se dela nalaze u hramovima desetak zemalja, pa čak i u Crkvi Hristovog Rođenja u Vitlejemu. Velika je to čast ali i odgovornost?
Ručni srebrni filigranski krst s rezbom na kosti iz manastira Manasija
– Odgovornost mora biti prisutna i kada se radi za neku malu, seosku crvu jer Bog, kako ja kažem, i tu živi, i naravno za prestižne hramove. Kivoti za mošti, kandila, čiraci, prestoni krstovi, liturgijski kompleti, okovi ikona koje sam izradio se nalaze na Svetoj Gori, u crkvi 40 mučenika u Velikom Trnovu, Bugarska pored groba Sv. Save, u nekoliko manastira u Rusiji, Ukrajini, Rumuniji, Grčkoj, Makedoniji, pravoslavnim crkvama u Americi, Australiji, Zapadnoj Evropi kao i u Svetoj Zemlji, u Vitlejemu u Crkvi Hristovog rođenja i Jerusalimu na Bogorodičinom Grobu u Getsimaniji.
Vrh pale, žezla carice Jelene, idealna rekonstrukcija
Potpis
Goran u početku nije potpisivao svoje radove, osim zakonski obavezne sitne oznake finoće i inicijalima na proizvođačkom žigu. Na zahtev kupaca, kasnije je počeo dodavati jednu vidljiviju oznaku sa imenom radionice ili u sklopu ručno graviranog votivnog (posvećenog) teksta na većim komadima na kojima piše ko je priložnik, kojem hramu, kojim povodom i ko je predmet izradio, recimo, okov nekog Jevanđelja ili prestoni krst.
Umetnici se često teško rastaju od svog dela, Goran na to gleda drugačije.
– Moje lično zadovoljstvo je tokom priprema, izučavanja prostora gde će stajati, tokom same izrade predmeta, i u samom trenutku kada bude završen. Onda, kada predmet bude predat naručiocu, on počinje sopstven život u okruženju gde će stajati, biti korišćen i gde će komunicirati sa posetiocima. Tada predmet prestaje da bude moj. Znate, obućar obično ima bušne đonove, primećuje Ristović čije znanje i umeće posvećenost i istrajnost čuvaju ovaj zanat za buduća pokolenja od nestanka i zaborava.
Ministar kulture NR Kine na izložbi
Na izložbi u Kini po pozivu
Posle dve decenije rada Goran Ristović ovladao je filigranskom tehnikom tako da je 2023. učestvovao, na poziv Ministarstva kulture i turizma Narodne Republike Kine, na osmom Međunarodnom festivalu nematerijalnog kulturnog nasleđa koga, zajednički, organizuju Unesko i Kina, u gradu Čendu. Objavljeno je da je naš juvelir iz Kraljeva jedan od deset svetskih majstora starih zanata.
– To je moje drugo učešće na tom festivalu koji se održava svake druge godine. Ovog puta je organizovana posebna izložba srebrnarstva gde je svoje radove izložilo deset najboljih, po proceni organizatora, savremenih umetnika koji se bave srebrom. Mi smo iskoristili priliku i pored drugih filigranskih radova izložili idealne rekonstrukcije kruna kralja Milutina i despota Stefana Lazarevića kao i jedno okovano Jevanđelje i ručni krst. Organizatori su bili oduševljeni tom idejom i predložili da i oni pored naših, izlože dve replike ženskih kruna iz dinastija Ćing i Ming. Izložba je bila jako posećena. Čak je i ministar kulture NR Kine iskoristio priliku da vidi izložene predmete, i uputi poziv Istorijskom muzeju Srbije da sa novom izložbom regalija gostuje u Pekingu, kaže Ristović.
Goran Ristović, volonterka, dr Dušica Bojić, direktorka Istorijskog muzeja Srbije i desno supruga Valentina
– Javna tribina, gde sam imao razgovor i razmenu iskustva sa filigranistom koji je šesta generacija iz porodice carskih kineskih zlatara je bila medijski jako propraćena. Sva ova priznanja, naravno, gode ali samo u meri da vas uvere da ste na ispravnom putu u svom radu.
Raste interesovanje za drevni umetnički zanat
Nakon perioda kada je filigran na prostorima bivše Jugoslavije gotovo nestao, doživljavamo novu renesansu i interesovanje.
– Već petu godinu za redom, zajedno sa jednom koleginicom, držim desetodnevne letnje radionice filigrana u Manakovoj kući Etnografskog muzeja u Beogradu. Do sad je početnu obuku prošlo preko 100 polaznika. Interesovanje raste iz godine u godinu tako da smo primorani zbog tehničkih mogućnosti da broj ograničimo na 20 polaznika. Divno je videti na jednom mestu decu mlađeg uzrasta i osobe starije dobi, i preko 80 godina, koji zajedno sede i trude se nad neprevaziđenom lepotom filigrana, primećuje majstor stara arhaične tehnike.
Već petu godinu održavaju se letnje radionice filigrana u Manakovoj kući Etnografskog muzeja u Beogradu.
Ručni krst Ruskog Patrijarha
Naliv pero i mastionica nastali u radionici „Filigran Pokimica” rođendanski su poklon naše zemlje za kineskog predsednika Si Đinpinga. Međutim, Goran posebno ističe stvari koje je pravio za crkvene velikodostojnike.
– Vremenom su moji radovi postali prepoznatljivi u pravoslavnom svetu, tako da sam uradio poprilično arhijerejskih insignija za domaće i strane crkvene velikodostojnike. Uglavnom su to pokloni koji se razmenjuju tokom zvaničnih poseta. Uradio sam patericu za Vaseljenskog Patrijarha Vartolomeja, dar pokojnog bugarskog Patrijarha Neofita, ručni krst Ruskog Patrijarha, panagiju i naprsni krst Mitropolita Onufrija iz Ukrajinske pravoslavne crkve, patericu Jerusalimskog Patrijarha Teofila… Dosta naših vladika nosi insignije koje sam izradio – kaže Goran, dobitnik priznanja moskovske patrijaršije za visoka dostignuća u crkvenoj zlatarskoj umetnosti.
#Vaskrsao #zaboravljenu #umetnost