Suština svih naših regata je – masovnost, kako se nekad govorilo. Druženje!
Kada je pre tačno četiri decenije „Ilustrovana Politika” najstariji ilustrovani časopis ondašnje države, čedo naše kuće, organizovala prvu Regatu odmora i zabave, akcija je nadmašila i najluđe maštarije.
Šta je to što nekoga preobrati da lagodnost uživanja po luksuznim turističkim odredištima žrtvuje u korist pustolovine na granici izdržljivosti, pa i bezbednosti?
Naime, ta avantura je neuporedivo jevtinija (sav provijant se kupuje naveliko, a jelo priprema u kućnoj, odnosno brodskoj radinosti, s pecanjem za „obogaćivanje jelovnika”). Gorivo za brodske i vanbrodske motore košta bar upola manje nego autobuska karta za jednog putnika na istovetnoj relaciji, izbegava se jednoličnost rutine – doručak, plaža, kupanje, sunčanje, vidanje opekotina, bolno vađenje ježevih bodlji, večera, pa u krevet… Upoznaju se zanimljivi ljudi, na tim plovidbama svi govore srpski, steknu se iskreni prijatelji (prepoznaju se lako u nevolji). Uživa se u lepoti kraj koje se sporo promiče, s mogućnošću da se gdegod i pristane, a svaki novi dan je drukčiji, neponovljiv.
To je bekstvo od isprogramiranog života (životarenja) i svakodnevne dokolice, loše televizije, sumnjivih novina, iščitanih knjiga, prohtevnog bračnog partnera, dosadno nasrtljive dece, bahatih komšija, nemilosrdnih poverilaca i izvršitelja…
Ali, evo podsećanja kako je ova neobična avantura počela. Te davne 1979. iz Savskog rukavca pored Ade Ciganlije, tada već zaliva, za komandnim brodom, tako reći otpisanim „Kovinom” Jugoslovenskog rečnog brodarstva, sa Tozom i Ikom, iskusnim matrozima kao kapetanima, otisnula su se u nepoznato 83 čamca, iskićena zastavama i cvećem. Već naredne godine, lavirintom reka i kanala nepreglednog „panonskog mora” isplovilo je znatno više njih, a broj članova posada, novih argonauta, bio je bar dvostruko veći i na svakoj sledećoj regati dosezao granice snova. Probili smo led, nadalje je bilo sve lakše. I lepše!
(Foto T. Janjić)
Bilo je to neočekivano otkriće – da reke zaista spajaju ljude, a šajke, fišerci i poneka pasara ne služe samo za ribarenje i hitno prebacivanje s obale na obalu, već da se na njima može ploviti i bez ozbiljnijeg cilja, zbog druženja ili pukog zadovoljstva. Poznati nedavno preminuli reporter Jova Antonijević bio je najčešći i najveseliji vođa puta takvih skitačkih avantura, predani hroničar i sakupljač „plovećih anegdota”. On je otkrio i kako se saputnici, svaki na svom čamcu, druže na ovom karnevalu. Jednostavno, ne plovi se noću, a i po danu zastanu tamo gde im se svidi, da nikud ne žure. A, kada uđeš u prevodnicu, hteo-ne hteo, moraš da se družiš, uz veselo razmenjivanje hrane, a naročito pića, kao „podlogom”, a s gitarom, usnom ili ručnom harmonikom i pesmom kao muzičkom pratnjom.
Plovilo se i van granica zemlje, pa žitelji Segedina i danas sa setom spominju nekoliko gostovanja veselih komšijskih regataša.
Tu našu regatu „potopili” su raspad nekad zajedničke države, ratovi u okruženju i sledstvena kriza, ali, srećom, nije i zaboravljena. Danas su ploveća druženja nastavljena drugačije, raznovrsnije, pa čak i luksuznije.
Regata, osmišljena u redakciji „Ilustrovane Politike” nije bila zaštićena kao „intelektualna svojina”. Svako je mogao da zaplovi na sličan način, čak i istim tokom, pa je vrlo brzo ustanovljeno da je većina reka i potoka u Srbiji i okruženju plovna. Najbrže su reagovali Crnogorci sa splavarenjem (ili raftingom, kako se kaže na crnogorskom) po Tari, što je odmah prihvaćeno i nizvodno kad je od Šćepan polja, od sastava Tare i Pive, do Višegrada krenula sledeća, pa od Bajine Bašte veselo društvo nastavilo da „naviga” Drinom sve do Zvornika i velikog i Malog, a od Malog Zvornika do Banje Koviljače protegla se još jedna… i tako redom. Šta tek reći za plovidbu pitomom Moravom…
Dobili smo zatim i Negotinsku malu regatu Timokom od Tamničkog mosta do Tričkovog kladenca, svih deset kilometara, Zlatarsku regatu po istoimenom jezeru, Spust bez granica Ibrom, Grdeličku regatu koja plovi Južnom Moravom celih osam kilometara od Predajana do Grdelice, Regatu Reka što plovi Tamišom, od ušća 40 kilometara uzvodno do Opova… ko će ih pobrojati!
Rođene su i mnogo bezbednije regate, one „na tihim vodama”, obično jedriličarske ili kajakaške, a najčešće na Dunavu, između Golupca i Rama gde je moćna evropska reka i najšira i najmirnija… pre nego što se sjuri u Đerdapski tesnac, najveću i najopasniju klisuru Starog kontinenta.
(Foto D. Jevremović)
Iako je po definiciji regata nadmetanje u veštini i brzini plovidbe, kod nas je to značenje izmenjeno i nosi poruku veselog vodenog druženja, bez metra i štoperice. Zbog toga, iako niko ne bi branio, na regatama retko kad ima glisera i njihovih vlasnika sklonih trkama ili sličnim akrobacijama.
S druge strane, ima pokazivanja. Naime, s rastom životnog standarda i reke postaju svojevrsne „modne piste”, pa umesto sklepanih krševa njima sve češće plove i prilično luksuzni brodići ili jahte…
#Bekstvo #programiranog #života