Znamo li šta u nama budi radost, emociju koja može da bude individualna, autentična, mirna i tiha, ali i histerična, narcisoidna, zlonamerna…
Radost je tema i nove knjige prof. dr Tijane Mandić, kliničkog psihologa i psihoterapeuta, uprkos mišljenju pojedinih kolega da je birati ovu temu besmisleno u ovakvom svetu prepunom ozbiljnih događaja.
Promocija knjige „Radost” (izdavač „HERAedu”) privukla je veliku pažnju.
Bezbroj je definicija radosti – za budiste ona je svesnost, sposobnost pamćenja lepote, bivanje u svakom trenutku. Za hrišćane – radost je i tihovanje. Povlačenje u sebe kao u svetilište. Za našu kulturu, gde je, po Jovanu Skerliću, na slovensku depresivnost naslonjen istočnjački pesimizam, ovo je više nego neophodno i dragoceno delo, navela je Sanja Domazet na promociji.
Zorica Stablović Bulajić, urednica izdavačke kuće, postavila je pitanje da li je osećaj radosti u današnjem svetu emocionalni luksuz.
Osvrnula se na još jedan fenomen – u kojoj meri je manir u zapadnoj kulturi da smo uvek „radosni”, konstantno uspešni i produktivni – zamka za sve ljude:
– Da bi se prilagodili tim očekivanjima, ljudi odmalena nauče kako da izražavaju sreću iako je ne osećaju, često lažnim osmehom, a svoja autentična osećanja potiskuju da neko ne bi primetio da su ispod tako izražene sreće ponekad tužni i nesrećni.
– Živeći u društvima u kojima dominira „industrija sreće” sve je teže naći autentično osećanje iako postoje uslovi: pozitivna klima, mesto, način i dozvola da se ljudi raduju. Nemojte se primoravati da budete radosni, osećati krivicu ako niste, kao što to diktira narcisoidno društvo ili vaši bližnji – poručuje autorka ove knjige Tijana Mandić.
Iako se upotrebljavaju kao sinonimi, radost i sreća se razlikuju.
– Radost je specifična i jednostavna emocija za razliku od sreće koja je mnogo kompleksnija i uključuje sveukupan doživljaj dobrobiti i pozitivne procene svog života – objašnjava autorka.
Smatra se da je Darvin bio prvi naučnik zapadnog sveta koji je izučavao izraz lica kod majmuna i ljudi i zaključio da izraz radosti, zajedno s pokazivanjem praznih šaka, pokazuje drugom da mu nije neprijatelj i da ga neće napasti.
Bavljenje radošću poteklo je iz religije, da bi se tokom vremena osamostalilo i priklonilo drugim naukama.
Vilijam Vunt, jedan od osnivača naučne psihologije, izdvaja četiri osnovne emocije: radost, tugu, strah i ljutnju. Verovao je i da su osnovne emocije psihološki doživljaji koji su van kontrole naše volje i racija i da su izuzetno snažne. U ovom nizu postoje tri „negativne” i samo jedna „pozitivna” emocija.
Svakoga zanima kako prepoznati autentičnu radost, pa evo autorkinog saveta:
– Možda za početak tiho reći u sebi „Ja se radujem”. Zatim gledamo da upravljamo svojom radošću, na primer: „neću se smejati u lice ovoj osobi, to bi je bolelo, ali je situacija zbilja smešna. Smejaću se posle, učiću kako da kontrolišem svoju radost.” Isto tako ću učiti koji su unutrašnji i spoljašnji okidači za moju radost.
Važno je, dodaje Mandićeva, da se prepozna i ono spolja što doprinosi ovom osećanju – gledanju određenih filmova, druženju s ljudima koji izazivaju radost i činjenju stvari koje nekoga raduju. Bitno je prepoznati radost kod drugoga, neki se jasno i otvoreno smeju, nekima se „samo smeška brk”, neki stavljaju ruku na usta da prikriju osmeh, a neki okreću glavu i glasno se smeju.
Kada smo ovo savladali, moguće je „voditi” tu radost, bilo da direktno nekome kažete „baš se radujem što te vidim, radujem se što ovo radimo zajedno” i slično ili reći „lice ti se totalno promenilo kada se raduješ”.
Autorka podseća da radost može da pomogne oporavak od fizičkih i mentalnih problema, ona je medijator za mnoga druga osećanja, kao što su poštovanje, opraštanje, optimizam, nada i samopouzdanje. Ova emocija otkriva lepotu, dobro…
Neki autori pišu o tome kako je radost zarazna, pritom ne mislimo na histeričnu radost, već da radost ima moć da zbližava ljude, pomogne integraciji grupe, motiviše inkluziju odbačenih, neprihvaćenih.
Pixabay
Zapadnjaci vole da osećaju energična osećanja kao što su uzbuđenje i razdraganost. Za razliku od toga ljudi s Istoka više vole tiše emocije, kao što su mir i spokojstvo.
– U kineskoj tradiciji najveća je sreća duhovna ravnoteža, nažalost oni su usvojili zapadni model, pa je novac postao nešto što je vrhunac svakog rada – najveća sreća, čulo se na promociji.
Nagli doživljaj radosti može da eksplodira kao „mala bomba” u mozgu i promeni tokove dotadašnjih kognitivnih procesa. To smeta dotadašnjoj koncentraciji i učenju, ali može biti vrlo korisno u procesu menjanja. Taj mali udar radosti na nekoliko sekundi može da promeni tok i red misli i da ostavi mesta za upliv drugih mišljenja, stavova i pogleda na svet.
– Izučavajući radost naišla sam na puno predrasuda. U porodici jedne pacijentkinje se verovalo da su samo glupi ljudi radosni i „cerekaju se”, a pametni ljudi su ozbiljni i ne prave nikakve grimase. Zato je ona radovanje potiskivala i pretvarala u tugu. Njeni osmesi su izgledali više kao grč ili karikatura. Među najgorim primerima je onaj koji je svako od nas čuo: „raduj se, raduj, sutra ćeš plakati”. Po ovoj paranoidnoj predrasudi radovati se je ne samo površno i glupo, nego i opasno – rekla je autorka.
Radost se ne može sakriti, da se bar malo ne mrdne telo, jer radost obuzima ceo organizam. Tu nailazimo na drugu predrasudu: postoje kulture u kojima je dodirivanje drugih ljudi tabuizirano. Postoje ljudi koji kad hoće nešto da naglase u rečenici, oni to naglase dodirom. Naročito u uzbuđenoj radosti uključeno je celo telo, ruke se dižu, spuštaju, kukovi se njišu, noge igraju, prilazi se drugima i grle se.
Današnja politička korektnost je uvela „mrtve ruke” u komunikaciju, a to je za radost i za kreativnost veliki hendikep.
Koju formu radost ima zavisi od temperamenta, tipa ličnosti i načina odrastanja.
Senzacionalna radost je dobila naziv po čulnim zadovoljstvima. Moguće je uživati u svakom čulu koje imamo. Na primer, neko uživa u dobroj hrani i prosto ga vidite kako seda, dodiruje escajg i sprema se da uživa. Slušanje muzike, čitanje knjige, masaža, pevanje dok se tuširamo…
Postoje trenuci, mesta i situacije u kojima je radost potrebna i namenjena samoj sebi, to je onda rezultat nekog unutrašnjeg dijaloga koji se završava lepo. Osobu preplavi radost, ona nema potrebu da je deli ni sa kim i nisu joj potrebni tuđi komentari. To je individualna radost.
Suprotno tome, afilijativna radost je vrsta pokreta ka drugima, ka svetu.
#Život #industriji #sreće