Ako u našem ugostiteljstvu za nekog kažu da je legenda, onda je to, van svake sumnje, Milonja Miško Lekić. Radni vek proveo je u najprestižnijim restoranima, hotelima i kafanama, najpre kao konobar, a potom i kao šef ili upravnik.
Iako u penziji, i sada je aktivan, prenoseći bogato iskustvo i znanje mlađim generacijama. Još mnogo toga imaju da od njega nauče.
– Nažalost, oseća se ozbiljno pomanjkanje stručnog ugostiteljskog kadra – nevoljno priznaje u razgovoru za „Magazin”. – Sve je manje i onih koji bi trebalo da budu predavači i da uče đake, opredeljene da se spremaju za konobare, kuvare…
A, nekad?
– Eh, nekad – duboko uzdiše. – Sve je bilo drugačije, postojao je nekakav red. Znalo se kako konobar mora da bude obučen, kako da dočeka i isprati gosta, šta da mu ponudi iz jelovnika. U mnogo čemu su ostale samo uspomene na jedno divno, prohujalo vreme.
Doček Hansa Ditriha Genšera
Džimi Karter u „Konaku”
Pamti vreme kad je, kao konobar, radio u dubrovačkom hotelu „Argentina”, poslužujući Sofiju Loren, Karla Pontija, Orsona Velsa, Nikitu Hruščova. Imao je 23 godine u trenutku postavljenja za šefa budvanskog hotela „Avala”. Leteo je kao vihor hotelskim salama i hodnicima, uvek nasmejan, ljubazan, hitar, uvek gostu na usluzi.
Brzo su ga zapazili, brzo je „išao” glas o njemu kao vrednom radniku, pa mu je zato i ponuđeno da preuzme restoran u Saveznoj skupštini u kojem se okupljala tadašnja jugoslovenska politička elita. I kad je otvoren restoran „Milošev konak” nije se moglo bez njega. Potpuno se posvetio poslu, sa željom ne samo da opravda ukazano poverenje, već i da restoran uspe. A onda je usledio poziv iz kabineta visokog rukovodioca:
– Odlično radiš, ali je potrebno da neko brine o restoranu „Titograd” u Beogradu. Najpogodniji si za to mesto – čulo se s druge strane „žice”.
Rukovodio je i Međunarodnim pres-centrom, a onda se obreo u poznatom skadarlijskom restoranu „Tri šešira”, odakle je otišao u penziju. Usavršavao se u Americi, Švajcarskoj, u nemačkom hotelu „Hilton”. Kome sve nije bio domaćin u našim restoranima, kafanama, hotelima: od Brežnjeva, cara Selasija, Sadama Huseina, Gadafija pa do Bebe Lončar, Desanke Maksimović, Mome Kapora, Hansa Ditriha Genšera. Ugostio je španskog kralja Huana Karlosa i njegovu suprugu Sofiju. Broza i njegove saradnike više puta je posluživao u Beogradu i Crnoj Gori. Na usluzi im je bio i 1963. kada je usvajan novi Ustav. Tada je određeno da baš on dvori Tita, Rankovića i Kardelja.
Dobrodošlica za španskog kralja Huana i njegovu ženu Sofiju
Vraća uspomene na rad u „Miloševom konaku”:
– Trebalo je ugostiti američkog predsednika Džimija Kartera sa suprugom Rozalijom. Obezbeđenju sam predložio da presednik ruča u bašti, iako je u njoj bilo mnogo gostiju. U početku su sumnjičavo vrteli glavom, ali su na kraju prihvatili. Poslužio sam ih projom, šopskom salatom i raznim drugim našim specijalitetima. U bašti su se zatekli i đaci iz BiH koji su, na kraju ručka, prozborili nekoliko rečenica s Karterom. Svi su otišli zadovoljni, a gospođi Rozaliji sam uručio buket cveća.
Svakakvih situacija je doživeo na prijemima za visoke zvanice. Kao, recimo, kad je naredio konobaru da iz prve prodavnice najbrže što može donese bocu vina koje je gost poželeo, a koga nije bilo u restoranu.
Pamti i ruske diplomate Ivanova, Primakova, Čurkina, kao što se seća i visokih državnih funkcionera iz Venecuele, Irana, Amerike. Zbog takvih gostiju i organizovanja ručkova ili večera nije imao radno, a često ni slobodno vreme. Naviru i sećanja na boravak u Splitu gde su se održavali „Dani Beograda i Skadarlije”. Kasno posle podne, taman se namestio da predahne u fotelji hotelskog foajea, kad mu prilazi recepcioner i saopštava da ga, telefonom, traže iz Beograda. Zvali su ga iz državnog protokola: „Pakuj se i vrati prvim jutarnjim avionom… Treba organizovati ručak za državnu delegaciju iz Kine.”
Sutradan pre podne već je bio na radnom mestu gde su ga čekali šefovi protokola i bezbednosti.
Dlan Margaret Tačer
Žali za nepovratnim vremenom kad se živelo opuštenije i boemski. Kafana je tada bila neka vrsta institucije. Dok se sto punio raznim đakonijama, političari i diplomate su se dogovarali o važnim odlukama, donekle i o sudbini zemlje. Štošta je Miško čuo, ne verujući da će se to zaista i dogoditi. Nekadašnji crnogorski i jugoslovenski političar Momir Bulatović je to ovako opisao u knjizi utisaka: „Jedan dosta naporan i ružan dan završio se na najlepši način, u finom društvu i prelepom restoranu.”
Za mnoge goste našao se i prigodan poklon
Dočekivao je Miško i glumce, pesnike, pisce, slušajući njihove besede za kafanskim stolom. U albumu uspomena je i boravak britanske premijerke Margaret Tačer, čuvene „čelične ledi” u Skadarliji.
– Kompletno osoblje, zajedno s glumcima i muzičarima, poređalo se ispred ulaza u restoran. Ja na čelu tog podužeg reda – milo mu je kad se toga seti. – Protokol je već odredio šta će se servirati od hrane. Koliko se sećam, ništa preteško za stomak, ali ukusno. Bilo je tu i naših specijaliteta. Muzika u pozadini, sasvim diskretna. Pri kraju ručka gospođi Tačer priđe glumica, poznata skadarlijska „gatara” Ljubica Janićijević s molbom da joj pogleda u dlan.
Visoka gošća se pomalo iznenadila, očigledno je bila zatečena, ali je dala ruku. Gleda Ljubica, pipka njenu šaku, pa će na kraju: „Gospođo, pred vama je blistava budućnost u poslu.” I bi tako, jer je Tačerova na britanskoj političkoj sceni trajala više od tri decenije.
Ponosan je, opet po preporuci ljudi iz protokola, što je u skadarlijskim kafanama organizovao ručak za 700 učesnika zasedanja OEBS u Beogradu. Pozvali su ga i rekli: „U tebe imamo najviše poverenja…” Sve je proteklo besprekorno, bez ijedne zamerke.
Širok je krug prijatelja i poznanika koji vole da ga vide u svojim domovima, restoranima ili hotelima, jer je uvek pun životnih priča i bogatog iskustva. U Belom dvoru je dočekivao Nehrua, Selasija, Gadafija, brinući da im sve bude potaman. Svakog gosta je uvažavao i poštovao. Kod njega se znalo: bela košulja, crno odelo, leptir-mašna. Takvim uspomenama nema kraja.
U društvu Ante Markovića
PREPOZNALI GA I U NjUJORKU
Ono što mu se dogodilo na aerodromu u Njujorku uvek pamti:
– Došao red na mene, policajac je počeo da pretresa ručni prtljag i kojem su bili i „gedora” ključevi. Pomislim da će mi to oduzeti. Već sam se oprostio od njih. Kad, najednom, prilazi drugi policajac, zagleda pasoš, odmerava me, pa će jednog trenutka: „Vi ste gospodin Lekić iz Beograda?” Ja zabezeknut. Brzo se ispostavilo da je nekada radio u američkoj ambasadi i s delegacijama je često dolazio u skadarlijske kafane. Upamtio je moj lik. Rastali smo se srdačno, a i alat je stigao u Beograd.
VINO S POTPISOM
Dok je radio u Skadarliji, uveo je praksu da se visoki gosti, kad naruče vino i kad im se ono dopadne, obavezno potpišu na punoj boci tog istog vina. Bila je to ne samo bogata i dragocena, već i unikatna kolekcija raznovrsnog vina. Nažalost, jednog trenutka joj se izgubio trag…
#Dvorio #plejadu #visokih #gostiju