Kada je Saša Srećković počeo pre tridesetak godina da radi u Etnografskom muzeju, marketing je još bio u povoju u našim kulturnim institucijama. Iako etnolog po struci, sticajem okolnosti bio je od početka preusmeren na muzejski menadžment i kulturno preduzetništvo, pa je postao i stručnjak za odnose s javnošću. Želeo je da svoja etnološka istraživanja i istraživanja svojih kolega što je moguće više približi publici i da je zainteresuje za tradiciju i običaje.
Tako on već niz godina priprema i organizuje različite programe, a jedan od najznačajnijih je Međunarodni festival etnološkog filma, uz etno džez koncerte.
Izložba o odnosu prema smrti
Kao kustos, početkom ove godine, Srećković je u Etnografskom muzeju postavio izložbu „Timor mortis” gde je sagledao tradicije i paralele u kulturama i odnosu prema smrti kod Srba, Vlaha i Meksikanaca. Ova tema je uvek bila intrigantna i svaka kultura se različito odnosi prema njoj, ali i uz puno sličnosti.
– Zanimljivo je saznanje da je i ovaj današnji čovek jednako sujeveran kao što je bio njegov predak u prošlosti, samo se forme menjaju – objašnjava Srećković.
U Etnografskom muzeju postavio izložbu „Timor mortis
Savetnik Etnografskog muzeja je od 2011. godine postao trener Uneska za nematerijalnu kulturnu baštinu. Savetovao kolege u Nemačkoj, Jermeniji, Albaniji, Bugarskoj, Ukrajini, u zemljama bivše Jugoslavije, pa i Singapura.
– Projekat nematerijalnog kulturnog nasleđa pokrenut je da bi se manji narodi prepoznali u globalnom okruženju i u masovnoj kulturi upravo preko svog nasleđa. To je moćan instrument ne samo za kulturno prepoznavanje, već se uklapa i u savremenu zelenu agendu, a to su globalni trendovi ekologije. Unesko je procenio da u procesu globalizacije nestaju čitavi jezici, a kamoli narodni običaji lokalnih zajednica i da je pravi trenutak da se povede ozbiljnija briga o njima – objašnjava Srećković.
Dodaje i da Unesko, pored autentičnih plesova, muzike ili običaja, prilično široko shvata ideju nematerijalnog nasleđa. U tu grupu spadaju i stari zanati ili muzejski predmeti, spravljeni jedinstvenom metodom. Prostije rečeno, nije bitan samo produkt, nego i sama procedura nastajanja predstavlja kulturno dobro.
Etnologija je, dodaje, nekada bila nauka u službi kolonijalizma, posebno anglosaksonskog, oni su izučavali narode u kolonijama da bi ih lakše kontrolisali. Nama je važno istorijsko sećanje i identitet. Na nacionalnoj listi tradicionalnih znanja i veština našlo se pedesetak običaja, a imamo i nekoliko na svetskoj listi, i to onih koji nas najviše identifikuju – krsna slava, nacionalno kolo, zlakuska grnčarija, sviranje u gusle, način pečenja rakije od šljive. Sledeća koja bi trebalo da bude uvrštena je tradicija slikarstva u Kovačici, najavljuje etnolog.
I dodaje da se može mnogo naučiti i iz nekadašnjih naših zadruga kakve su postojale po selima kada se zajednički privređivalo i kada je svako znao svoj deo posla. Ta tradicija jeste donekle i autoritarna, ali ima i mnogo znanja koja opet mogu biti primenjiva, jer ko bi mogao znati kada slušamo vesti i izveštaje sa svih strana kuda ovaj svet ide i gde nas vodi.
Ali, kada se vrati na početak svog ulaska u oblast etnologije, Srećković pamti devedesete, koje su obeležile ratovi, sankcije, protesti na Trgu republike, a na udaljenosti od samo petstotinak metara, u Etnografskom muzeju odvijali su se kulturni događaji, filmske projekcije, promocije, koncerti…
– Puno smo radili, i radnim danima i vikendima, činilo nam se da se ruši jedna civilizacija, a mi smo pribežište nalazili u prostorijama muzeja u raznim programima koje smo pravili. Do prve decenije 21. veka radio sam i po nekoliko programa dnevno. Stekao sam širok krug poznanstava promovišući kolege koji su priređivali izložbe ili kolege iz muzeja – kaže Srećković.
Iako nije bio klasičan kustos, zahvaljujući tim pomoćnim aktivnostima obogatio je svoju karijeru.
– Voleo sam da budem nezavisan i kreativan, radeći makar i sporedne stvari, a ta nezavisnost mi je i tada značila isto što i danas – ističe naš sagovornik.
Česta putovanja donela su mu veliko terensko iskustvo. Devedesetih je bilo malo para, ali zahvaljujući članstvu u planinarskom društvu našao je jeftin način da posećuje zabačena mesta, da snima intervjue s meštanima, slika, pravi video-zapise.
S kolegama na Kipru
Obilazio je zabiti u istočnoj i zapadnoj Srbiji, u Crnoj Travi, Jadovniku, Ozrenu, Babušnici, na crnogorskim Komovima. Spavao je i u stočarskim kućama, ali je zato donosio mnogo uzbudljivih fotografija i video-snimaka. Beležio je svakodnevni narodni život, ekonomiju, običaje, sabore, tradicionalne manifestacije. Srećković je autor nekoliko dokumentarnih i etnografskih filmova, kao i urednik muzičkog izdanja Etnografskog muzeja. Bio je predsednik Nacionalnog komiteta za nematerijalno kulturno nasleđe Srbije. Deo akademskog iskustva stekao je i u Moskvi u Visokoj školi ekonomskih i socijalnih studija.
Ni putovanja nije nedostajalo od Dalekog istoka do Amerike. Jedno od dragocenih iskustava stekao je u Uzbekistanu na festivalu starih zanata. Zadivila ga je gostoprimljivost tamošnjih ljudi i njihov način života.
Od starih zanata napraviti čudo
– Imao sam stipendije iz Amerike, Rusije, Nemačke i Kine, za vrlo uzbudljive projekte, pa su me ponekada pitali „za koga ti u stvari radiš”, u šali me nazivali i špijunom. Posredstvom „Artlinka”, njujorške fondacije u Severnoj Karolini, pratio sam rad organizacije koja je od starih zanata napravila čudo. S dolaskom globalizacije mnogi stanovnici su ostali bez posla, pa su morali da se snalaze i setili se da su potomci zanatlija iz Škotske, Irske, Poljske, Češke koji su u Ameriku došli u 19. veku. Iako su u međuvremenu zaboravili na tradiciju, našli su način da joj se vrate, da obnove stare zanate, i od toga su u roku od deset godina napravili glavni turistički brend što je zaista fascinantna priča – prenosi svoja iskustva Srećković.
Priznaje i da nikada nije žudio za akademskom karijerom, već primenjenom naukom, onom koja je ostvariva u praktičnom životu.
– Zahvaljujući tome držao sam predavanja na univerzitetima Berkli, Stenford, o etnografskom filmu i nematerijalnoj kulturnoj baštini, revitalizaciji nasleđa – kaže naš sagovornik.
Narodni život u selima je prošlost
– Kad sam počinjao i obilazio sela u istočnoj i zapadnoj Srbiji, u Crnoj Travi, i Babušnici, to je bila druga civilizacija, još vitalna i mnogo drugačija od ove u kojoj sada živimo. Danas dosta mladih odlazi u selo i to me raduje, ali današnji život u selima je mnogo drugačiji, neprepoznatljiv sa stanovišta tradicije. Nekadašnje koledarske povorke, poklade, sve to spada u domen „arheologije”. Današnja seoska imanja su mnogo više preduzetnička, i to je dobro, ali to više nije priča koja spada u nekadašnji narodni život – kaže Saša Srećković.
Kulturni turizam i tradicija
– Tradicija je baza za kulturni turizam, u Bugarskoj, Rumuniji, Hrvatskoj to su odavno shvatili, kod nas nažalost nema kulturne politike i strategije, radi se ad hok, gerilski. Uspevamo da odradimo poneki projekat, ali nemamo adekvatnu pomoć institucija pa ni nevladinih organizacija. Nažalost, drastična je razlika između sistema kulturne politike kod nas i u susednim zemljama – kaže etnolog.
#Etnolog #planinarenju