Da je neki srednjevekovni sveštenik mogao da predvidi da će se početkom dvadeset prvog veka osamdeset odsto evropskog stanovništva spaljivati pomislio bi da je borba protiv veštica na Starom kontinentu prerasla u genocid.
U Švajcarskoj se u proseku kremira čak 82 odsto upokojenih lica, u Češkoj više od 80 procenata, Danskoj 77, Švedskoj 75, a u Sloveniji 74 odsto, objavio je časopis „Pharos internacional“. Običaji i tradicija igraju važnu ulogu ne samo u načinu života već i načinu sahrane pa primat u kremacijama i dalje drže zemlje Dalekog Istoka. Na omanjem Tajlandu ima čak 2.077 krematorijuma, (u Nemačkoj 146), dok je Japan zemlja sa najvećim procentom kremiranih, čak 99,85 odsto.
Iako je još pedesetih godina prošlog veka spaljivanje u krematorijumima bila jeres i u zapadnoj Evropi, do promena je došlo iz više razloga, objašnjavaju poznavaoci prilika. Veliki gradovi sveta sve više oskudevaju sa zemljištem za klasične sahrane, hrišćanske crkve su značajno promenile stav prema spaljivanju posmrtnih ostataka, protestanti su učinili prvi korak, pridružili su im se i katolici 1963. godine , a i pravoslavni sveštenici vrše opelo u kapelama za ispraćaj pokojnika u krematorijum.
U Srpskoj pravoslavnoj crkvi se može čuti mišljenje koje preovladava, da je kremacija samo ubrzano raspadnje tela upokojenog, a da se ne radi o povredi učenja Crkve, kao što bi, primera radi, bilo u slučaju samoubistva.
Beograd je još sedamdesetih godina prošlog veka izgledao kao ostrvo opasano grobljima, kažu pobornici kremacije, pa navode podatak da preminuli nakon spaljivanja zauzima osam puta manje prostora od klasično sahranjenih. Prednost kremiranja, po njima je, je i u tome što je ovaj čin jeftiniji, ekološki i higijenski prihvatljiviji.
U Francuskoj akademiji nauka 1887. godine objavljen je rad pod naslovom „ Fauna groba” u kojem se ističe da posle tri do četiri meseca telo mrtvaca napadaju insekti, posle osam meseci smrdne muve poskakuše koje izazivaju truljenje, na kraju prve godine naročite grbaste muve, koje se iz kovčega dižu u vazduh, ako se u tom dobu obavlja eshumacija. Kad se telo pokojnika potpuno osuši pojavljuju se tvrdokrilci, pa larvaste životinjice koje proždiru ono što je ostalo, a posle tri godine poslednja grupa surlastih proždirača.
Inače začetnik savremenog krematističkog pokreta bio je francuski lekar Teoprast Rendo koji je još 1642. godine rekao : „Dajem prednost plamenu, čije je delovanje mnogo brže nego ostalih sredstava koja razgrađuju mrtva tela, dok plamen to čini u jednom trenutku”.
Za kremaciju su se opredelili Gete, Garibaldi, Napoleon, Frojd, Ajnštajn, Rentgen, Bernard Šo, Jurij Gagarin, Alfred Nobel, Tagore, a kod nas slikar Paja Jovanović, književnici Ivo Andrić, Branko Ćopić, Oskar Davičo, reditelj Bojan Stupica, glumci Petar Banićević, Čkalja, operski pevač Miroslav Čangalović, i mnogi drugi…
Glavni zagovornici kremiranja i u svetu i kod nas bili su lekari, a razlozi koje su navodili su pre svega higijenski. Preteča krematističkog pokreta u Srbiji bio je pesnik i lekar čika Jova Zmaj, a njegov sledbenik Jovan Jovanović Batut. Ministar narodnog zdravlja kraljevine Srva, Hrvata i Slovenaca dr Čeda Mihajlović zaslužan je što je tadašnja država dozvolila alternativno sahranjivanje Zakonom o sanitetu. Mihajlović je kremiran u Parizu 1933. godine, a prvi predsednik udruženja krematista „Oganj” dr Vojislavc Kujundžić eshumiran je posle 20 godina i kremiran 1968 na Novom groblju u Beogradu pošto u vreme kada je umro u Srbiji nije bilo krematorijuma. Kujundžić je bio prvi, a dr Aleksandar Kostić drugi doživotni predsednik „Ognja”. ’’Društvu Oganj za moderno spaljivanje preminulih’’kako se po osnivanju zvalo, priključio se između ostalih i dr Slobodan Ribnikar, jedan od osnivača „Politike”.
#Večito #pitanje #kako #upokojiti