Na koliko se samo načina može izreći da je nešto ljupko, sablasno, obogaljeno, mistično ili lukavo, bilo bi teško i zamisliti da nije bilo skoro tridesetogodišnjeg sakupljačkog rada Pavla Ćosića koji još od 1991. godine istražuje reči i njihove sinonime. Da bi sve sakupljeno pobrojali bila bi nam potrebna knjiga od 1300 strana, koliko i ima dopunjeno izdanje njegovog dela „Srpski rečnik sinonima”.
Evo da malo potkrepimo primerom, kada je ljupkost u pitanju, ono može biti i lepota, dražest, dražesnost, zavodljivost, dopadljivost, ugodnost, primamljivost, gracija, šarmantnost, šarm, privlačnost, dragost, a može biti i milina, čar, lepolikost, miljušnost, miloća, zamamnost, ponegde se kaže i mačkastost, i tu se spisak sinonima ne završava.
Ako bi birali neku negativnu osobinu, recimo ako bi hteli da kažemo za nekoga da je bezosećajan naišli bi na još bogatiji vokabular: neosetljiv, otupeo, tvrda srca, okrutan, brutalan,neuljuđen, bogomrzak, svirep, opak, zverski, nehuman, nasilan, silovit, bespoštedan, hladnokrvan… i tako skoro u nedogled. …A glupost? Može biti i kretenarija, smejurija, apsurdnost, bljezgarija, brbljarija, bedastoća, hec, galimatijas, lupetanje, pa i mudrolija, ali samo ako je ironično…
Pavle Ćosić kaže da je rečnik pisao najpre za sebe jer je shvatio da nam u leksikografiji nedostaje jedno ovako zgodno pomagalo za pisanje. Ali, i hteo je i da nam pomogne da se prisetimo nekih reči koje inače dobro poznajemo, ali nemamo naviku da ih koristimo.
Drugi važan cilj ovakvih leksikona, po njemu je, i da se uz njihovu pomoć lako može promeniti stil pisanja i znatno obogatiti sopstveni izraz.
–Pretpostavimo da pred sobom imate tekst koji ste napisali, a onda vam se učini da bi taj tekst mogao da bude i nešto bolji. Ako ne bolji, onda bar drukčiji. Koristeći sinonime isti tekst se može napisati toliko drugačije da bi se mnogi iznenadili, kaže Ćosić.
Možemo li na osnovu broja sinonima za neku reč saznati nešto i o ljudima tog kraja ili šireg područja, da ne kažem i mentaliteta?
Na ovo pitanje naš sagovornik kaže da bi se o tome moglo govoriti, ali opet ne bismo došli do mentaliteta jer se sinonimi podjednako gomilaju u svim nama poznatim jezicima.
–Podsetiću vas da ovim istim jezikom govori još tri naroda pored srpskog i da svi oni imaju iste sinonime za iste osobine, a ipak se ne bi moglo reći da su ti narodi naročito složni. Oni su od osnivanja zajedničke države na ratnoj nozi i sve vreme su, a to traje još uvek, ratovali upravo preko zajedničkih sinonima, naglašava naš sagovornik.
Tačno je da se sinonimi, naročito ako su etiketirani kao kolokvijalizmi, dijalektizmi, regionalizmi, žargonizmi ili vulgarizmi više gomilaju oko negativnih osobina jer su one više na meti kritike i napada na protivnika. Ako za nekog želimo da kažemo da je pošten čovek, iskazaćemo to na nekoliko pristojnih načina, ali ako za nekog hoćemo da kažemo da je pokvaren, prepreden, drzak ili licemeran, naravno da će nam tad trebati arsenal mnogo jačih i uvredljivih reči, kao što su recimo hulja, odljud, ološ, moralni imbecil, a ako bismo išli još dalje, onda i gnjida ili smrad. Međutim, moram ponovo da pomenem, ističe Ćosić, ovo nema nikakve veze sa mentalitetom nego sa društvenim odnosima i tipično je za sve jezike kojima se mi leksikolozi služimo
Da ilustrujemo, reč glupost i pamet imaju otprilike jednak broj sinonima, ali nemaju glupan i pametan čovek. Za pametnog čoveka imamo samo nekoliko žargonizama, kolokvijalizama i knjiških ili retkih reči. Međutim, tu nema ništa čudno. Jednostavno, u jeziku ne postoji tolika potreba da se imenuje pametan čovek imenicom. Lakše je pridevom. A za glupana, budalu, tikvana, kretena imamo potrebu jer se imenice s pežorativnim značenjem češće pojavljuju u govoru. I to opet nije karakteristično samo za srpski nego za sve savremene jezike.
Kako tumačite tolike tako brojne žargonizme i zaziranje od njih od strane leksikologa?
– To je dobro pitanje. Ne važi to samo za žargonizme nego i za mnoge druge reči. Recimo, sve reči koje imaju ikakve veze za seksom, posebno u rečnicima koje je izdala neka od državnih institucija. To je pomalo neshvatljivo i može se pripisati jedino nekom puritanizmu ili lažnom moralu. Doduše, ima tu i malo tradicije. Vuk je i sam u drugom izdanju Srpskog rečnika bio prinuđen da izbaci ono što se u leksikologiji zove vulgarizmima, a u našem narodskim rečima i u rečniku se pored žargonizama i familijarizama pojavljuju čak i kao glavne odrednice.
A na pitanje koji su danas najinteresantniji i najpopularniji žargonizmi i kolokvijalizmi Pavle Ćosić kaže:
Živimo u vreme prezasićenosti žargonom tako da čak i one reči koje su nekad imale najviše žargonskih sinonima, kao pandur na primer, praktično više nijedan od njih nije u upotrebi pa svi slojevi i generacije društva nekadašnje žargonski rečeno murijaše i slično zovu naprosto policajci.
Prelistavanje…
Mnoge reči imaju i po trideset, pedeset pa i više sinonima, a radi ilustracije navedimo nekoliko primera:
akušerka–babica, primalja, babilja, pupkoreza…
apetit – ješnost, izješnost, slatkohranost, sladokusnost, nezajažljivost, glad…
zvono – klepetuša, bakrenjak, zvončić, medenica, praporac, zvonce, klepka, bakaruša, čingrija, cingara…
magazin –lager, depo, pohranilište, slagalište, rumplcimer, spremnik, magaza, poklad, kolnica, repozitorij, časopis…
ogrlica– lanac, đerdan, niska, lančić, kolir, ovratnik, kolar, kanijela…
terevenka– bančenje, dernek, alkoholizacija, lumperaj, bahanal, lolanje, cirkanje, rađenje, šenlučenje, lumpacija, večerinka…
uspešan – uspeo, naočit, prodoran, istaknut
#Kretenarija #ili #mudrolija