U svakodnevnom govoru seljana, reč ljubav gotovo da i ne postoji. O njoj se ne priča i, reklo bi se, ne razmišlja. Doduše, kada se komšiluk opusti uz čašicu razgovora, već kod druge, određeni izrazi koji podsećaju na intiman susret muškarca i žene podstiču škakljive komentare od kojih se svima prisutnima crvene obrazi i „smeši brk”. Dugačko i kratko, mekano i tvrdo, veliko i malo, usko i široko… ako je društvo baš raspoloženo za priču i druženje, a čašica ima dovoljno, spisak dvosmislica postaje pozamašan, a od neobuzdanog smejanja ori se okolna šuma. Ipak, neposredno i otvoreno, ljubav niko ne spominje. Ukoliko ih pitate kako su upoznali svoje muževe ili žene, kako su se zaljubili i kada su se prvi put poljubili, seljani stidljivo i uz osmeh spuštaju pogled i pomalo nostalgično uzdišu – za propuštenim prilikama, prohujalom mladošću ili nečim trećim – ostaje neizrečeno.
– Upoznali?! Pa tako, ja videla njega, on video mene, malo se udvarali i… to ti je to – teško nalazi reči jedna starija sagovornica.
– Brzo smo se dogovorili – dodaje njen muž – nema tu mnogo filozofije!
– Važno je da vidiš da je čovek normalan. Kažeš roditeljima, oni provere iz kakve je kuće. Da nisu neke propalice i neradnici, da nije neko bolestan – komšija prebacuje temu na „siguran teren”.
– A kako ste vi upoznali svoju ženu? – vraćam ga u vatru. Usta mu se razvlače u stidljivi osmeh.
– Za ovcama. Zajedno smo čuvali, pa tako, malo po malo. Meni se ona dopala. Bila je vredna.
– Da li ste nekome rekli za to?
– Ma gde sam rekao?! To se ne govori. Malo se našališ sa drugovima, ali ćutiš, dok ne vidiš šta ćeš.
– A vi, kako se vama činio vaš budući muž, tada, dok ste čuvali ovce?
I ona se postidela. Ruke položila u krilo. Upliće prste, lomi ih, kao neka devojčica.
– Mnogo je lepo pevao.
U prethodnim generacijama je, kažu, bilo još manje romantike. Supružnici su se jedva i poznavali pre braka, a ekonomski i društveni status porodica bio je odlučujući kod izbora. Međutim, u to vreme je bilo i dosta prividnih otmica, odnosno „bežanja” devojke za mladića. Ovo se dešavalo zbog straha od roditeljskog protivljenja, ali i da bi se uštedeli troškovi zvanične prosidbe koja je podrazumevala pravljenje velike gozbe u devojčinoj kući.
Danas se za begunicu kaže da je „došla” ili „prešla”, što znači da je, bez posebnih ceremonija počela da živi kod momka, čime je započeo i njihov bračni staž. Međutim, za razliku od ranijih običaja i pravila ponašanja, savremene devojke imaju daleko veću slobodu da takvu zajednicu napuste ukoliko njome budu nezadovoljne. Njihove majke i bake o tome nisu mogle ni da sanjaju, jer se povratak u roditeljsku kuću smatrao velikom sramotom. No, najveći problem u današnjem selu nije emancipacija devojaka, već činjenica da njih gotovo uopšte da i nema (što, doduše, jeste posledica emancipacije). Obavezno osnovno školovanje, koje je u Jugoslaviji uvedeno 1952. godine, doprinelo je promeni demografske slike zemlje, a posebno njenih ruralnih predela. Ženska deca su, po pravilu, nastavljala proces obrazovanja u obližnjem gradu, nakon čega su najčešće tamo pronalazila posao i udavala se. Suprotno tome, mladići su se, iako zaposleni u nekoj gradskoj firmi, vraćali da žive u selu, rukovođeni potrebama održavanja porodične ekonomije. Ovo je dovelo do neravnoteže u polnoj strukturi stanovništva, te danas, širom Srbije, u selima živi na desetine neoženjenih, a često i za ženidbu „prestarelih” momaka. O svom problemu rado pričaju. Kažu – nisu izbirljivi. Doveli bi bilo koju ženu koja bi bila spremna da živi na selu. Povodom toga, međutim, malo ko nešto preduzima. Radije sede i maštaju o mladim, lepim devojkama, nalik na one iz popularnih TV emisija ili sa estrade.
O ljubavnoj sreći mašta i moja komšinica, udovica, namučena životom u zajednici sa strogim svekrom i svekrvom, mukotrpnim radom i, na kraju, iznenadnim gubitkom muža. Nije dobro. Popustila je sa živcima, pa je na terapiji. Nekada delotvornoj, a nekada ne. U situacijama kada teskoba nadvlada dejstvo lekova pojavi se na mojoj verandi. Prvo se kroz suze jada, a onda, kao da isključi prekidač za tugu, sa osmehom počne da priča o tome kako ju je zaprosio njen pokojni muž. Iz džepa punog trunja izvadi (nekada) bele čipkane rukavice, zapravo samo jednu, jer je drugu zagubila, navuče je na ruku koju uz elegantan pokret pruži ka meni. Ja je prihvatim, a ona nastavi da opisuje sveti trenutak svoje ljubavi: „Eto, tako sam ja dala pristanak Milivoju!” Posle se, onako kao usput, da ja ne primetim njeno interesovanje, raspituje za čoveka koji dolazi da mi kosi travnjak. Čula je da je i on udovac. Zvao ju je jednom da dođe kod njega na kafu. Volela bi, samo ovi njeni neće da je puste. Ipak, jednom je u čistoj crvenoj košulji i sa niskom veštačkih perli na grudima otišla za ovcama. Nije je bilo dva dana. Ukućani i komšiluk su je uzalud tražili, a ja sam se nadala da sa svojom simpatijom i obe čipkane rukavice na rukama sedi na nekom sunčanom proplanku.
I tako, jednom prilikom, dok sam dočekivala veče u pticama okićenoj šumi i zapisivala delove seoskog letopisa, oglasio se ćuk. Možda prvi te sezone.
Ćuuuk! (pauza) Ćuuuk!
– Ćuuk! – odgovorila sam mu zviždukom
– Ćuuuk! – uzvratio je.
– Ćuuuk! – opet ja.
– Ćuuuk! – opet on.
Ćukali smo tako neko vreme, dok mi se usta nisu osušila od zviždanja. I on se ućutao. Noć je polako osvajala predeo, pa sam ušla u kuću i nastavila da radim. Tišina je bila nadahnjujuća, te je i ponoć nekako brzo došla. Ugasila sam lampu i spustila glavu na jastuk.
– Ćuuuk! – oglasio se opet. Bio je vrlo blizu kuće. Možda čak ispred vrata ili pored otvorenog prozora.
– Ćuuuk! – odgovorila sam mu.
I opet unedogled. U tom ćukanju sam zaspala, a sutradan sam otišla za Beograd. Komšije su pričale da je neki ćuk toliko ćukao te noći, kao da mu je neka ženka slomila srce. Siromašak!
#Ljubav #seoski #način