Naši stariji sugrađani pomalo pate za minulim vremenom socijalizma, ne samo što su tada bili mladi već i što je tada bilo stabilno društvo, dobro organizovano, bez štrajkova, protesta i podela. Ali jedan od naših retkih vojnih psihologa imao je drugačiji stav od mnogih o pravoj prirodi tog sistema. On je u analizi socijalističkog samoupravnog sistema „otišao“ čak do Golog otoka tvrdeći da je ono tamo nastalo i preneto kasnije i u politički sistem SFRJ.
„Kad su na Golom otoku videli kako samoupravno prevaspitavanje dobro funkcioniše onda su osmislili i samoupravljanje kao društveni projekat. Čak su neki stranci, filozof Erih From na primer, više puta dolazili kod nas uvereni da je otkriveno pravedno društvo u kome će svi biti srećni, ali sve je to bila farsa. Moja je teza, da su vlasti, nakon Golog otoka shvatili da ako dovoljno vešto, lukavo, udese sistem ljudi će se ponašati onako kako oni žele da se ponašaju, biće mir u društvu“ govorio je profesor dr Petar Kostić ističući da čak i oni koji su činili zlo u golootočkom velikom eksperimentu ispiranja ljudskih mozgova nisu sami po sebi krivi zato, jer ih je država u to smišljeno gurnula.
Pukovnik dr Petar Kostić (1949–2019) završio je Vojnu akademiju, a zatim i psihologiju, magistrirao je u Beogradu a doktorirao u Sarajevu.
Objavio je više od 300 stručnih i naučnih radova i napisao više knjiga iz oblasti vojne psihologije i psihometrije. Početkom devedesetih godina radio je kao vojni psiholog na ratištu i dosta se često susretao sa zarobljenicima, proučavajući kasnije i posttraumatski stresni sindrom. Ipak, najveću pažnju stručne javnosti izazvala je studija napisana tokom saradnje sa akademikom Dragoslavom Mihailovićem, književnikom i golootočkim sužnjem, “Psihološka anatomija Golog otoka“.
Ona je nastala kao rezultat istraživanja i pročitanih 40 knjiga o ovoj tematici među kojima svakako značajno mesto zauzimaju dela o Golom otoku našeg poznatog književnika. Jer, kako je govorio dr Kostić, najbolje su tragična iskustva opisivali oni koji nisu prešli crtu neljudskosti. Mnogi su svoje živote ostavili na ovom ostrvu jer su pod dejstvom postraumatskog stresnog poremećaja, u velikim patnjama, ubijali sebe da ne bi mučili druge.
Za svakog vojnika ratno zarobljeništvo je najveće poniženje, sve što doživi u ratu ne može se meriti sa onim što preživi u zarobljeništvu, pa makar logor bio vođen po svim pravilima međunarodnog ratnog prava, pisao je dr Kostić.
Kad je reč o golootočkim žrtvama ne postoji dokaz da je neko od njih nakon izlaska na slobodu kad je sreo svog mučitelja pokušavao da se osveti. Kako objasniti taj fenomen?
Mislim da je sistem takozvanog samoupravnog prevaspitavanja na Golom Otoku upravo to hteo da postigne. Da među zatvorenicima pronađe one koji mogu u ime ideologije, odnosno uprave, da čine zlo, i oni su ga činili. I zato nisu imali kome da se svete, stav je vojnog psihologa.
Na Golom otoku sistem je bio tako postavljen da su svi zatvorenici morali da čine zlo jer bi u suprotnom bili gurnuti u još veću patnju. Kad bi dolazila nova grupa logoraša morala je da prođe kroz dvovrsni stroj, „topli zec” i svi su morali da ih biju. Koga bi uhvatili da je preterano fingirao i njega bi gurnuli da prođe kroz to, pojašnjavao je dr Kostić.
„ Među njima je to surovo pravilo bilo prihvaćeno kao u redu, i čak je ispoljavanje neke količine nasilja prema bojkotovanom bilo prihvaćeno zato što je bilo zahtevano. Sistem je bio tako postavljen da izvuku najgore iz ljudi, da otvore Pandorinu kutiju u svakom pojedincu, u svakom logorašu i da najgora njegova svojstva izbiju na videlo.To je najfascinantniji prirodni eksperiment koji je pokazao da je zapravo zlo među ljudima i da to što nisu učinili krivično delo, nikog nisu ubili, čak ni udarili, nije dokaz da to ne mogu uraditi, ako ih nužda natera. Ja verujem da su u tom eksperimentu učestvovale i neke moje kolege psiholozi jer je bio vraški dobro osmišljen da ispere mozak.
Zašto je taj golootočki sistem bio samoupravan? Dr Kostić je objašnjavao da je to zato što su zatvorenici imali vlast do granica života i smrti, iako su i oni iz te mase logoraša, ali su iz nje izvučeni zbog „angažovanja” u prevaspitavanju. Oni nisu imali moć prema Udbi, ali prema logorašima jesu.
Šta se desilo sa Golootočanima u miru?
„Oni koji nisu prešli crtu neljudskosti živeli su sa posttraumatsim stresnim poremećajem, sa prisilnim sećanjima na te tragične događaje. Logoraši koji su i sami činili zločine nisu osećali nikakvu krivicu, bili su uvereni da su radili u interesu društva, ali po izlasku sa Golog otoka nisu činili zločine, prosto zato jer u društvu nisu imali prilike za to. Oni nisu tragali za situacijama nasilja jer ih u javnom životu nije bilo“.
#Samoupravljanje #uvežbano #Golom #otoku