Dejan Petrović, naš najpoznatiji trubač puni baterije, najčešće na svom rodnom Zlatiboru (rođen je u selu Duboka). Njegov Big bend, karakterističan je po tome što je to naš jedini orkestar sastavljen ne samo od trubača već i od gitarista, bubnjara, perkusionista…
Dejan i njegov brat Darko, takođe član benda, potiču iz ugledne porodice iz užičkog kraja koja je dala trubače u četiri generacije.
Dejanova muzička priča počela je rano, još dok je bio dete, ali je svoj sadašnji profil dobila pre desetak-dvanaest godina. Tačnije 2007. i to na Kustendorfu.
Jedna grupa je iznenada otkazala nastup na otvaranju filmskog festivala na Mokroj Gori pa je Emir Kusturica pozvao Dejana da ih zameni.
To se ne odbija, pomislio je mladi muzičar, ali mu je u trenu još nešto sinulo: pitao je da li može da nastupi, ne kao klasičan trubački orkestar, već kao „big bend”. Od poznatog reditelja dobio je jednostavan odgovor: „Tvojih su dva sata programa, a ti sviraj kako hoćeš”.
– Pozvao sam bubnjara, gitaristu i klavijaturistu, pevača i pevačicu i počeli smo da uvežbavamo program. Imali smo svega tri dana na raspolaganju, ali uspeli smo da stvorimo zanimljiv repertoar. Trubački smo zvučali malo drugačije, s nešto drugačijim ritmom, naučili smo i neke nove pesme, seća se Dejan.
Na Mokroj Gori ostavili su više nego sjajan utisak. Svi gosti, među kojima je bilo i poznatih imena iz sveta filmske umetnosti, digli su se na noge i igrali. Članovi benda tako mogu da se pohvale da su u karijeri do sada nastupali i pred takvim velikanima kao što su holivudski glumac Džoni Dep, slavni ruski reditelj Nikita Mihalkov, francuska filmska zvezda Monika Beluči, ali i pred fudbalskom legendom Maradonom. Njemu su svirali u Beogradu na Savi dok se s Kusturicom i ostalim društvom vozio u otvorenom brodu. I to je bila svirka za nezaborav, a Maradona je i tom prilikom pokazao svoj latinoamerički temperament jer je dva sata igrao u ritmu koji su davali Dejanovi svirači.
– Maradona je bio pozitivno lud – kaže Dejan sećajući se te epizode iz restorana na vodi, u vreme kada je o argentinskom fudbaleru Emir Kusturica snimao dokumentarni film.
Na Kustendorfu Big bend imao je, naravno, više nastupa. Dešava se i da u dugačkom nizu imaju skoro svaki dan nastup pred hiljadama gledalaca na trgovima, ili u dvoranama, pa ponekad za dva meseca sviraju i do 48 puta.
Truba ima dugu istoriju u našim krajevima, a posebno u zapadnom delu Srbije. U prošlosti je pozivala na boj i ratove, vojna okupljanja, a danas na slavlja. Iako smo navikli da najbolji trubači stižu iz vranjskog kraja i istočne Srbije, danas su se svirački stilovi izjednačili, poprimili su jedni od drugih ono najbolje, pa ne možemo više govoriti o razlikama, naročito među mlađim trubačima. Zapadna Srbija je prihvatila trubu kao važan instrument na svadbama i veseljima jer se njen zvuk daleko čuje. Ranije, dok je u selu bilo više mlađeg naraštaja češće se i svirala.
U porodici Petrović iz Duboke još je Dejanov pradeda Tanasije bio dobar trubač. Deda Danilo je nastavio tradiciju, ali je zbog obaveza prema imanju (30 hektara obradive zemlje i šume) trubu prepustio sinu Mići, Dejanovom i Darkovom ocu.
Mićo je rano preminuo, kada je Dejan imao samo 14 godina i mnogi su bili uvereni da će se ta porodična tradicija prekinuti.
Međutim Mića, iako je prerano otišao s ovog sveta, vrlo rano je uspeo da svojim sinovima usadi ljubav prema trubi. Petrović je imao svoj orkestar, ali je došao na sjajnu ideju da osnuje i dečji trubački orkestar u kojem su svirala deca članova seniorskog orkestra. Tako su se među decom trubačima našli i Dejan i Darko i u svojim mladim godinama pekli zanat.
Ovaj dečji orkestar imao je i svoj nastup na Televiziji, i to 1996, koji je, seća se Dejan, publika jako emotivno doživela.
– Bez oca nam je bilo teško, ali takva je bila Božija volja, moram da gledam napred. Od 14 godine sam i bukvalno svaki dan s trubom. Paralelno sam završio i srednju elektrotehničku školu. Dakle, više od dvadeset godina radnog staža, kaže, i dodaje da je za to vreme imao ne više od pet slobodnih vikenda.
U muzici Big bend uživali su i Maradona, Džoni Dep, Nikita Mihalkov, Monika Beluči…
Iako su im, kako kaže, mnogi okrenuli leđa jer nisu verovali da će tako mladi uspeti nešto da postignu bez oca, Dejan je bio srčan i verovao je i u sebe i u svog brata.
– Verovao sam i u sve momke iz benda i uspeli smo zahvaljujući radu i disciplini. Istina, mora i Bog da te pogleda, da ti da i on podstreka odnekle i sreću s onim što radiš, veruje muzičar.
Još dok su delovali kao klasičan trubački orkestar Petrovićevi trubači su imali dosta uspeha, a veliki vetar u leđa dalo im je učešće na koncertu Svetlane Ražnatović na „Marakani”.
– Tada sam imao 17 godina, a svirao sam pred sto hiljada ljudi. Ceca nas je predstavila kao duvački orkestar Dejana Petrovića imenom i prezimenom. To nam je bio veliki podstrek za dalje – kaže Dejan.
Usledili su uspesi na Saboru u Guči. Nagrade i publike i stručnog žirija, toliko priznanja da su od 2010. godine prestali da se takmiče.
Kad su postali i prvaci sveta, čemu još težiti većem?
Kada su napravili zaokret i postali Big bend bilo je dosta nerazumevanja pa i osuđivanja od dela publike i kritike. Čemu bubnjevi, šta će gitara s trubom? Vremenom se pokazalo da je Dejan bio u pravu. O tome govore i brojni festivali i učešće na koncertima u svetskim gradovima.
– Ja ne želim da sviram na matricu. Zbog toga smo odbijali koncerte na udaljenim kontinentima, kao što su Amerika ili Australija, jer organizatori obično žele da pozovu nas šest-sedam. Na to ne pristajem, jer bez žive muzike sve je prevara. Svirali smo na međunarodnom sajmu turizma u Londonu. Svakog dana u vreme kada smo nastupali u toj ogromnoj hali naš štand je bio najposećeniji. To je zaista bio vrhunski doživljaj, ističe muzičar.
On otkriva da, ipak, najviše vole da sviraju u Srbiji i okolnim zemljama jer tako im je i najlakše. Na primer, krenu od Skoplja do Podgorice i dalje na sever sve do Subotice. Drže se devize „bolje 12 nastupa u regionu, nego dva u Australiji za isto vreme, ili jedan u Poljskoj”.
– Meni je svaki put kad uzmem instrument novi doživljaj. Nikada nisam svirao bez volje, ma koliko da sam umoran, čim krenu prvi taktovi krene i adrenalin i drži me do zadnje numere. Kad završiš onda padaš, ali to je tako i normalno. I dalje sviramo svim srcem i ubeđen sam da se to nikada neće promeniti – kaže Petrović.
Nastupali su u Londonu, Torontu, Moskvi, Atini, Solunu, Milanu, Torinu, Trstu, Briselu, Pragu, Cirihu, Skoplju, Bukureštu, Ljubljani, Sarajevu… Napunili su beogradski Sava centar, i Arenu, halu Milenijum u Vršcu, svirali na Bir festu, ali i na festivalu Egzit u Novom Sadu, pa u šali kažu kako su spojili „starke i opanke”.
Petrovićevi trubači dobili su brojne nagrade na najpoznatijem svetskom festivalu trube u Guči. Za najbolji orkestar proglašeni su 1998, 2000, 2003, 2010. Za najizvornije muziciranje dobili su nagradu 2002. godine. „Zlatna truba” Dragačeva postali su 2005, 2009, 2010. Te iste 2010. godine na Međunarodnom takmičenju trube u Guči proglašeni su za najbolji orkestar na svetu.
Big bend uradio je nekoliko obrada rok pesama naših, ali i stranih rok bendova i pevača kao što su Dip parpl ili Sting. Od domaćih na njihovom repertoaru su obrade muzičkih hitova „Discipline kičme”, „EKV”, „Šarla akrobate”, „Partibrejkersa”, „Van Goga”, „Crvene jabuke”, „Prljavog kazališta”…
– Veliki sam poštovalac „EKV” i Milana Mladenovića, on je za mene muzička ikona. Čovek je bio mnogo ispred svog vremena, pa smo i nekoliko njegovih pesama obradili, na primer „Srce”, „Krug”, „Ovo je zemlja za nas”.
#Spojio #Guču #Egzit