Na prvi telefonski poziv akademik Jovan Hadži-Đokić nije nam se odmah javio. Da li imamo pravi telefon, zapitali smo se. Kada smo proverili, rečeno nam je da je doktor verovatno na Kubi. Ali ubrzo je uzvratio poziv, pa smo pitali: „Profesore, jeste li u Havani?”
„Ne, upravo sam se vratio. Nećete verovati, bio je to moj 30. boravak na Kubi!”
Ovakav podatak bi iznenadio samo one koji ne poznaju prof. dr Jovana Hadži-Đokić, akademika, urologa po specijalizaciji.
Rođen je 1944. godine, dakle ima 80 godina, ali je vrlo aktivan i u Havani operiše pacijente.
„Uradio sam više od 100 operacija u Nacionalnom institutu za rak u periodu od 12 godina. Održao sam i najmanje 30 predavanja za kubanske urologe. Njihova medicina je među najboljima u svetu, ali postoji i deo koji ih je posebno zanimao. Mene su zamolili da ih naučim da rade hirurško odstranjenje mokraćne bešike zbog karcinoma i pratećih komplikacija. Sve pacijente sam operisao gratis, a Kubanci su mi platili troškove boravka.”
Kuba je za njega najlepša država na svetu
Kubanci kao Srbi
I doktor ne krije da se zaljubio u Kubu, u koju je prvi put otišao pre 14 godina.
„Obišao sam ceo svet. Bio sam u Čileu, Argentini, Australiji, Singapuru, svuda po Evropi, ali Havana je za mene najlepši grad na svetu. Kubanski narod je kao srpski. S druge strane, imaju odličnu medicinu i nauku. Priznajem i da kao dete juga volim sunce, ali mi posebno prija fina komunikacija s ljudima”, kaže naš sagovornik.
Na primedbu da nije „penzioner koji peca” nasmejao se i odgovorio da je vrlo aktivan i da je jednostavno takav po prirodi.
Dr Hadži-Đokić je član Srpske akademije nauke i umetnosti, predsednik dva važna medicinska odbora, vodi dva projekta.
„Predsednik sam Odbora za tumore urogenitalnog sistema, a trenutno radim i na projektu ranog otkrivanja, odnosno skriningu karcinoma prostate. Imam mnogo dobrih saradnika s ’moje’ klinike (Klinike za urologiju Kliničkog centra Srbije, u kojoj je proveo radni vek), zatim iz Novog Sada, Niša…”
U Nacionalnom institutu za rak u Havani u periodu od 12 godina operisao je više od sto pacijenata
Koliko se oblast urologije promenila?
„Razvojem tehnologije došlo je do velikog napretka i u dijagnostici i u lečenju bolesti prostate. Karcinom prostate definitivno nije fatalna dijagnoza. Novi lekovi su omogućili duže preživljavanje i bolji kvalitet života, koji je za muškarca s ovom dijagnozom jako bitan. Pojavile su se i nove operativne tehnike. Međutim, svaki nastup u medijima uvek i ja i moje kolege iskoristimo da poručimo muškarcima da je posle 45 godine važno da na pregled kod urologa idu makar jednom godišnje”, kaže dr Hadži-Đokić.
Podseća da je u našu praksu uveo operaciju radikalnog odstranjenja karcinoma prostate i plus limfnih žlezda u karlici. Priseća se kako mu je za tu intervenciju nekada bilo potrebno otprilike sat vremena. Tu i druge operacije radio je, kako kaže, osim na svojoj matičnoj klinici, i u KBC „Bežanijska kosa” u bolnicama u Nikšiću, Valjevu, Čačku, Vranju… U Pirotu je operisao 25 godina, u Smederevu 10, Vršcu sedam godina…
„Uradio sam više od 2.000 tih radikalnih prostatektomija. I danas kada šetam Beogradom srećem ljude koje sam operisao pre 30 godina, koji me pozdrave i pohvale se dobrim zdravljem”, ponosan je naš sagovornik.
Ova operacija, pojašnjava, ni danas nije napuštena, ali sada su standard postale laparaskopske intervencije.
U jednoj privatnoj beogradskoj ustanovi radi s odabranom ekipom saradnika, urolozima dr Tufegdžićem i dr Vasićem:
„Povremeno nam dolazi i odličan stručnjak, profesor Ilija Kalčev iz Sofije, koji dobroćudno uvećanje prostate operiše laserom, i to je najbolja metoda: minimalno invazivna, bez krvarenja. Jedan dan bolesnik prespava u bolnici, sutradan ide kući, posle pet dana vadimo katetere. Ali mora da se plati i košta, zavisno od veličine prostate, između 3.000 i 4.000 evra.”
Iz albuma uspomena: lekari Klinike za urologiju Kliničkog centra Srbije pre skoro tri decenije
Veruje da je iza sebe ostavio dobre đake, prvo na klinici u kojoj je radio, ali i u Srbiji, pa čak i u Crnoj Gori.
„Imamo dosta dobre urologe, a u medicini više nema tabu tema za muškarce. Svaki muškarac zna šta je PSA, prostata specifičan antigen, važan za rano otkrivanje karcinoma prostate.”
Razgovor u SANU vodili smo u trenutku kada su se obavljali izbori za nove članove, pa je jedno od pitanja i bilo hoće li se među besmrtnike upisati najbolji. Oko toga se u svakom izbornom procesu podigne prilično velika prašina.
„Dug je period pripreme izbora za SANU. Nije naravno svako ko je zaslužio i postao akademik, bilo je nepravdi. Ali oko 90 odsto onih koji su zaslužili su i postali akademici. Medicinsko odeljenje je najbrojnije: ima 21 člana. To govori da je srpska medicina popularna, jaka i dobra”, naglašava naš sagovornik.
Onda priču o njegovom zanimljivom životu vraćamo na početak.
„Rođen sam u Bajinoj Bašti sticajem okolnosti, jer je moj otac tamo dobio posao. Kada je završio Poljoprivrednu školu u Bukovu kod Negotina, čiji je đak bio i Dobrica Ćosić, poslat je prvo u Čajetinu, pa u Bajinu Baštu, gde je upoznao moju majku i oženio se. Iz Bašte smo otišli u selo Turekovac kod Leskovca. Moj otac je iz Vlasotinca, deda mi je bio kazandžija, imao je radnju u centru mesta. U Turekovcu sam pošao u školu”, priča doktor.
Zatim brzo ustaje i pokazuje sliku na kojoj je neki umetnik naslikao tu malu školu, koju naš sagovornik drži u kabinetu u SANU, a poklonio mu ju je gradonačelnik Leskovca. Pored slike je i mala bista akademika Save Petkovića.
„Poštujem svoje učitelje”, kaže kratko dr Hadži-Đokić, koji je veoma ponosan na svoja zvanja počasnog građanina i Vlasotinca i Leskovca.
Kao počasni građanin Leskovca
Otkriva nam da često odlazi na jug. Tamo se, kaže, odmara obično sa svojim kumom, dr Milanom Petrovićem, koji je načelnik urologije u Leskovcu, a druži se i s mnogobrojnim prijateljima i školskim drugovima.
„Završio sam celokupno školovanje u Leskovcu. U gimnaziji sam bio najbolji đak, upisao sam Medicinski fakultet u Beogradu, na kom sam od treće godine postao demonstrator na histologiji, tu sam primljen kao asistent, ali sam dobio poziv i za mesto na ginekologiji. Ma, nisam ni znao šta je urologija! Pošto sam imao više ponuda, morao sam da se odlučim i pitao sam profesora Vasilija Đorđevića Čambu gde da idem, a on mi je rekao: ’Idi na urologiju, tamo su fini ljudi, urolozi su gospoda’”, priča naš sagovornik kako je izabrao specijalizaciju u kojoj je postao vrhunski stručnjak.
Italijanski naučio za četiri meseca
Bio je na specijalizacijama u Firenci, u Parizu, tri puta u Milanu kod vrhunskih stručnjaka. Kako se s njima sporazumevao, na kom jeziku je učio?
„Govorim odlično francuski, a italijanski sam za četiri meseca tako savladao da su se čudili. Svako veče sam gledao TV i učio italijanski. Na Kubi govorim španski, koji učim usput”, pohvalio se doktor. Kada ga pitate šta je „recept” za uspeh, ne premišlja se mnogo:
„U životu da bi čovek uspeo mora da bude radan, ambiciozan i – pošten. Ako se uskladi rad, učenje i angažovanje rezultat na kraju mora da dođe. Kinezi su to prilično jednostavno definisali: ništa nije najbolje, jer uvek ima bolje. Oni stalno teže nečem novom. Bio sam u Kini dva puta, zapanjujuća je to zemlja.”
Smatra i da ljudima koji su napunili 65 godina, ako su dobrog zdravlja, treba ostaviti mogućnost da nastave da rade, a ne terati ih u penziju. Misli da oni neće „uzimati” posao, ako nisu u klasičnom radnom odnosu, a mogu biti edukatori.
Ostajte ovde
„Smeta mi odlazak mladih školovanih ljudi iz Srbije. Moramo da zaustavimo odliv kadrova. Ne vredi lepa zgrada i opremljena bolnica, ako nemamo kadrove. A ne može da se radi drugačije. Gledam to kao predsednik Upravnog odbora Instituta „Dedinje”, gde je direktor prof. dr Milovan Bojić. Po rangu, to je prva institucija u Evropi. Iza ovakve tvrdnje čvrsto stojim. Moramo ovde mladima da obezbedimo posao i naravno dobru nauku”, kaže akademik Hadži-Đokić, koji je neko vreme bio i generalni direktor najveće zdravstvene ustanove, Kliničkog centra Srbije, za koji kaže da u pojedinim medicinskim disciplinama ima izvanredne stručnjake.
Devet puta u Hilandaru
„Prvi put sam otišao u Hilandar 1985. godine, a posle toga još osam puta. Uvek ostanem dan-dva. Jednom sam bio sedam dana s mojim velikim prijateljem Žarkom Petrovićem, koji je komponovao čuvenu pesmu „Sve moje jeseni su tužne”. Kada se vratim s Hilandara, ja sam potpuno resetovan i nekako se bolje osećam kada porazgovaram s igumanom Metodijem, s kojim sam se sprijateljio, kada vidim ikonu Trojeručicu”, priča naš sagovornik.
Saznajemo da slavi Svetog Nikolu, da voli da obilazi manastire (obišao ih je sve u Srbiji). Posebno se seća oca Jovana, imenjaka iz Hilandara, čiji su ga život, ali i knjige koje je monah napisao, nadahnuli. Otac Jovan poživeo je 105 godina.
#Urolozi #fina #gospoda