Doktor Džejkob Mulva od 2011. godine živi u Beogradu, iako je pre 13 godina mislio da će se, čim dobije diplomu, vratiti u svoju otadžbinu – Keniju.
Iako još pamti sneg i mraz koji su ga dočekali kada je sleteo na beogradski aerodrom, priznaje da je zavoleo Srbiju, način na koji ljudi ovde žive, a sviđa mu se pogled na medicinu i šta ovde može da radi.
„Prvo sam, još kao student, volontirao na Bežanijskoj kosi kod dr Dragana Gačića. On me je uveo u salu, naučio kako se drže instrumenti, kako se kreće po sali, kako se radi… To iskustvo mi je bilo vrlo dragoceno i mnogo sam mu zahvalan. Posle pandemije korone, kad sam diplomirao, opredelio sam se za kardiohirurgiju. To je moja ljubav od druge, treće godine. Bio sam u Kliničkom centru Srbije, radio na Drugoj hirurškoj klinici tri godine i imao čast da radim s izuzetnim ljudima i lekarima. Ali onda sam upoznao dr Igora Georgijeva, koji mi je pružio šansu da se bavim plastičnom hirurgijom”, priča za „Magazin” dr Džejkob, koji je na prvoj godini specijalizacije.
Sa svojim ljubimcem u poseti Novom Sadu
Samo naizgled lak put je prethodio ovoj odluci. Naš sagovornik još se dobro seća završetka srednje škole, posle koje je upisao medicinu i posle prve godine bio jedan od najboljih studenata. Pred njim su se našle ponude da, uz stipendiju, školovanje nastavi u Kini, Turskoj ili Srbiji.
„Nisam baš mogao da zamislim da studiram na kineskom, to bilo baš preteško. Bilo mi je najlogičnije da Srbija bude moj izbor, iako ništa nisam znao o njoj, samo ono malo što sam preko „Gugla” pročitao. Kod kuće svi misle da sam otišao u Siriju ili Sibir. Nisam se pokajao”, kaže dr Mulva.
Priznaje da su otac, profesor ekonomske poljoprivrede, i majka, profesorka engleskog jezika, na početku bili zabrinuti.
Jednu od prvih diploma na specijalizaciji dobio je od dr Dragana Stojićevića
„Mama više. Bila je skeptična kako ću se snaći, a tata je manje brinuo jer je i on sam često putovao zbog posla. Mlađi brat, koji je IT stručnjak na masteru je, i starija sestra, koja sprema doktorat iz ekonomije, ostali su s roditeljima”, objašnjava on.
Priseća se i kako je prvih osam meseci vredno učio srpski jezik, živeo u studentskom odmaralištu na Avali. Svako jutro počinjalo je s profesorkom srpskog: Šta je ovo? Ovo je lopta, Ovo je knjiga. Ovo je šešir…
Prvo je to savladao.
„Svaki dan od osam ujutru do dva popodne učili smo srpski. Program je bio dobar, a i ja sam bio veliki štreber: po 20 sati sam učio. Brzo su usledili kolokvijumi. Sećam se nekog zadataka. Piše: izaberite tačan odgovor, a ja ne znam šta znači izaberite! Uzimao sam knjige na engleskom i srpskom, pa sam učio na engleskom, pa onda produžavao na srpskom. Čitam, čitam… Ponavljam na srpskom da bih išao na ispit”, objašnjava Kenijac.
Nije bilo lako ni tokom studija medicine, priznaje da mu je jezik bio velika prepreka. Nekada bi na engleskom znao za 10, ali bi dobio 7, 8 jer je morao da priča na srpskom. Dodaje da mu je engleski maternji, a medicina mu je otvorila vrata ka skroz drugom jeziku – jer nije imao dodira s latinskim do tada. Osim toga, za život mu je bio potreban i srpski, pa je stalno morao da se prilagođava različitim jezicima. Padeži su mu baš teški. Ujutru mu, kaže, super krene, a nekada ne može da govori, možda i od umora, pretpostavlja.
S kolegama iz centra za estetsku hirurgiju dr Igora Georgijeva (drugi s desna)
I uspeo je, mada priznaje da ima dana kada mu jezik ide super, a nekada „baguje” što ga prilično nervira.
U početku se nije mnogo družio, imao je loših iskustava.
„Svi su hteli da me diraju, prozivali su me, nudili 100 dinara za sliku. Bio je baš haos. Kada sam upoznao svoju današnju suprugu, bilo je lakše. Njeni roditelji ne govore engleski, počeo sam mnogo više da pričam, da se družim i stvari su se promenile”, kaže mladi doktor iz Kenije. Priča i kako pet godina nije bio u svojoj zemlji, ali je posetio Keniju prošlog leta.
Sa suprugom u poseti roditeljima, sestri i bratu u Keniji
U domovini posle pet godina
„Išao sam sa ženom. Bili smo na safariju, upoznala je i babu i moju celu familiju. Ići ćemo, akobogda, i ove godine”, nada se dr Mulva.
Dodaje i kako njegovi roditelji još nisu bili u Srbiji, ali se nada da će ga posetiti uskoro, kad budu u penziji.
„Jedva čekam taj dan, da ih vodim po Beogradu i pokažem kako sam se snašao i pobedio. Znaju kakav je narod ovde, ali biće drugačije kada to budu videli i sami. Moj život ne može svako da razume i živi. U jednom trenutku, kada mislim na Keniju, vidim porodicu, tamo sam rođen, nema ništa veće od toga. A s druge strane, tek kada sam došao ovde postao sam čovek. Morao sam da odrastem”, zaključuje doktor Mulva.
#Kenijac #koji #zavoleo #Srbiju